Dragan Babić: JAHANJE NA TALASU KATASTROFE

(Aleksandar Hemon: Kako su nastali Ratovi zombija, prevela s engleskog Irena Žlof, Booka, Beograd, 2016)

 

    Kod većine emigrantskih pisaca koji stvaraju isključivo na stranom jeziku, ili ga koriste uporedo sa maternjim, mogu se uvideti dva paralelna tematsko-motivska toka: jedan, usmeren na iskustvo emigracije kao presudni momenat u njihovom životu, i drugi, koji opisuje svet van granica tog iskustva. Među onima koji su se u drugoj književnosti, novom prostoru i nematernjem jeziku ostvarili tako da se najpre prepoznaju kao pisci upravo te druge književnosti jeste i Aleksandar Hemon, a njegov novi roman, Kako su nastali Ratovi zombija, govori u prilog tezi o dva paralelna toka unutar jednog koherentnog dela.

     Njegova dela danas čine bitan deo novog talasa emigrantskog korpusa. Ovaj roman pak, za razliku od prethodnih, kao i zbirke eseja Knjiga mojih života iz 2013. (koja se okončava potresnim autobiografskim tekstom „Akvarijum“ o smrti jednogodišnje ćerke), nije primarno vezan za iskustvo odlaska, povratka ili potrage za identitetom, ali jeste snažno protkan tom temom. Stoga su pred čitaocima (najmanje) dve priče – ona koja prati protagonistu dok piše scenario za film naslućen u naslovu, te ona koja iz drugog plana progovara o došljacima u SAD pomoću simbolički nabijene figure zombija. Džošua/Joshua Levin (budući da je u pitanju isti, sasvim adekvatan i na trenutke vrlo domišljat prevod Irene Žlof, koji su prošle godine štampali sarajevski Buybook i zagrebački VBZ, imena su ostavljena u originalu) profesor je engleskog kao drugog jezika i ambiciozni scenarista u pokušaju, sa gomilom započetih i nijednim okončanim scenarijem. On ne uspeva da proizvede zaokruženo delo, pa zato poseže za jednim od najučestalijih stereotipa moderne američke produkcije: sukobu zombija i ljudi. Njegove scenarističke ideje kreću se između realističnih i naučnofantastičnih, a inspiraciju crpi iz sopstvenih avantura. Na početku romana, on je mlak i nezanimljiv junak koji, u potrazi za identitetom, istražuje granice iskustva koje su mu do tada bile nepoznate: početak zajedničkog života sa devojkom, konkretizacija privlačnosti prema svojoj učenici, raskid prethodne veze i početak nove, borba sa porodičnim problemima, itd. Svaki od ovih incidenata vodi ga na putu sazrevanja ne samo prema jasnijoj slici o samome sebi, već i ka novim idejama za scenarija. Kako se njegov ljubavni trougao sa Azijatkinjom Kimiko i Bosankom Anom pretvara u katastrofu, Džošuine zamisli postaju luđe i neverovatnije, a njegovo samopouzdanje raste, te ga kraj priče zatiče kao samosvesnog muškarca, skoro dijametralno suprotnog od onoga kako su ga čitaoci upoznali.

    Površinski sloj romana Kako su nastali Ratovi zombija, dakle, tematizuje stepene samospoznaje i manifestuje odlike autopoetičkog meta-romana – protagonista često progovara o sopstvenom procesu pisanja scenarija, shvatanju tog procesa („Pisati nije ništa drugo do na grbaču slagati teret odluka lišenih posljedica“), načinima predstavljanja junaka, potrazi za njihovom motivacijom i racionalizaciji njihovih postupaka. Kao polaznik radionice kreativnog pisanja scenarija, on nastoji da konkretizuje svoje stvaralačke impulse, a ideja za scenario o zombijima javlja mu se već na prvim stranicama romana, gde amalgamiše skoro apokaliptičnu scenu kojoj svedoči i sećanje na film Zora živih mrtvaca, odnosno fikciju i stvarnost. Ova epifanijska spoznaja, ma koliko klišetizirana bila, njega pokreće na rad i radnju romana konstantno gura napred.

      Značajno je takođe razjasniti na šta se tačno odnosi naslov i ko su zombiji čiji se ratovi opisuju. Naime, ne stavljajući dve ključne reči u uobičajen kurziv, autor kao da naglašava dvostruku prirodu naslova: u pitanju je, naravno, Džošuin scenario za film Ratovi zombija, ali da je to jedino značenje ovaj deo bio bi grafički istaknut. Otuda se dâ zaključiti da se istovremeno odvijaju i Ratovi „zombija“, odnosno sukob junaka američkog i imigrantskog porekla. Kao jedan od onih čiji se imućni jevrejski identitet neprestano ističe u romanu, protagonista je adekvatan lakmus papir za različite slojeve savremenog američkog društva, posebno u vreme odigravanja dela. Smeštajući radnju u 2003. godinu i doba vojne intervencije u Iraku, Hemon cilja na specifični trenutak američke politike u kojem su sećanja na 11. septembar 2001. i dalje snažna, a zemlju predvodi Džordž V. Buš – u takvoj klimi nastala je nepovoljna atmosfera za azilante koji su bili izolovani i ignorisani deo društva, u neku ruku stigmatizovan i izložen nesigurnosti i neprijateljstvu. Džošuino okruženje puno je upravo takvih pojedinaca, te se, uz Anu, javlja i šira zajednica bosansko-američkih građana, ali i došljaka iz drugih delova sveta. Upravo oni se bore za svoju poziciju u društvu koje ne samo da ih ne razume i ne prihvata, već neke od njih i otvoreno odbija i ka njima se ophodi kao prema zombijima.

    Već duže vreme popularna kultura i književnost razmatraju pitanje Drugosti kao jedan od ključnih fenomena modernog društva, i nije retkost da se baš putem izmišljenih stvorenja (zombija, vampira, vanzemaljaca, čarobnjaka, duhova, superjunaka i sl.) najjasnije i najslobodnije progovara o našem svetu i odnosima u njemu. Ovde se figurom zombija predstavlja cela emigrantska zajednica, a zombiji u današnjoj kreativnoj industriji jesu arhetipski Drugi na koje se svi često vraćaju. I kod Hemona je ovo naglašeno, premda suptilno i posredno („američka vlada ima tajni program koji imigrante pretvara u robove. […] Vlada napravi virus da ih pretvara u zombije koji će raditi u fabrikama, prikovani za proizvodnu traku”), i stoga je jasno da on slikom zombija kritikuje savremenu američku politiku i unutrašnju ksenofobiju, islamofobiju, rasizam i antisemitizam. Ipak, imigranti su ovde predstavljeni nekolicinom junaka čiji jezik nije na nivou Džošuinog, a autor ide u smeru suprotnom od uobičajenog: probleme emigracije ne saopštava pripovedač/protagonista, već je on taj koji saznaje o njihovoj prošlosti i sećanjima na dolazak i na Čikago XX i XXI veka. Poznajući ovaj proces iz prve ruke, autoru nije bilo teško da se opredeli za narativni pristup (jednostavno pripovedanje sa mnoštvom tipičnih junaka i situacija ispresecano isečcima scenarija za Ratove zombija) kojim će svoju intimnu turističko-izbegličko-emigrantsku priču oblikovati tako da bude razumljiva kako protagonisti, tako i čitaocima. Otud je Džošuin susret sa bosanskim izbegličkim miljeom, ljudima koji, kako sami priznaju, „prihvataju stvari kakve jesu [i] jašu talas katastrofe“, na više nivoa u dosluhu sa iskustvom zombi apokalipse, i ovaj okvir nameće se kao ključ i pisanja i razumevanja romana.

     Kad smo već kod ključeva pisanja, primetno je da je ovaj roman donekle pisan po ključu američke proze novog veka, preplićući za nju karakteristične motive: potragu za identitetom, definisanje svoje pozicije u društvu/svetu, dodir sa Drugim, kritiku američke politike i Bušove administracije, podrivanje koncepta američkog sna, pretvaranje utopije u farsu, apokaliptičnu sumnju u budućnost, prihvatanje nasilja kao dela svakodnevice, manjak odgovora na krucijalna pitanja savremenog trenutka, itd. Aleksandar Hemon sve to čini delom svog romana svesno i namerno, ali ne i nekvalitetno i banalno, već sa puno humora, naročito prilikom davanja sažetaka za nove scenarije koji se nikada neće realizovati. Premda ovo nije njegovo najkvalitetnije delo, niti tekst kojem se ne mogu pronaći mane, Kako su nastali Ratovi zombija poteže bitna pitanja o trenutku o kojem pripoveda i u kojem se štampa, a koji odlikuju nova američka administracija, nova emigrantska kriza, novi strah od nepoznatih došljaka i novi Ratovi sa novim Zombijima koje čitaoci tek treba da otkriju u svojoj blizini.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *