Jelena Zelenović: TUMAČENJE SOPSTVENE UTROBE

(Ivana Rogar: Tumačenje snova, Durieux, Zagreb, 2016)

Knjiga priča Ivane Rogar Tumačenje snova pojavljuje se na književnoj sceni u pravo vreme. Pripovetke iz ove zbirke, smeštene u sadašnje vreme i ovdašnje prostore, govore o aktuelnom trenutku iz perspektive običnog čoveka, u kom depresija i anksioznost postaju gotovo trend, i sve se više govori o duševnom zdravlju, traumama, psihičkom uznemiravanju, te prevenciji navedenih oboljenja. Upravo zbog toga što pripovetke tematizuju aktuelni trenutak, pitanje je da li se one mogu vrednovati na pravi način, u vremenu postmoderne, kada je akcenat na fenomenu „anything goes“ i činjenici da sve može proći kao književno ili umetničko delo. Pripovetke Ivane Rogar govore o ljudima koje srećemo na ulici, o emocijama i stanjima sa kojima se oni bore. Da li ona, poput psihologa, samo zapaža i beleži različita emotivna stanja i duševne bolesti, ili se ipak radi o umetnosti pripovedanja? Jedno je sigurno, o malom čoveku mora se govoriti i pisati upravo da ne bi nestao u paklu megalopolisi[1] u koje se gradovi sve više pretvaraju. Da je Zagreb na tom putu, može se naslutiti prilikom čitanja ove knjige. Spisateljica Ivana Rogar je pisala o tome pokušavši da napravi stvaralačku distancu, te svakodnevicu ljudi pretoči u književno-umetnički tekst, a da od tih „običnih“ ljudi stvori književne likove.

Zbirka se sastoji od sedam priča koje govore o sedam žena sa sedam različitih psihičkih poremećaja, sedam različitih ljudskih sudbina, povezanih zajedničkim lajtmotivom, fizičkim poremećajem – krvarenjem iz desni. On vezuje priče u lanac pripovedaka i tako strukturi zbirke daje svojevrsnu čvrstinu. Odlučujući se za pomenuti lajtmotiv, spisateljica uspeva da otelotvori svoje likove, da im udahne životnost i približi ih čitaocu kao ljude od krvi i mesa, poput onih koje srećemo u prodavnici, na ulici… Nije otuda slučajno što likove često zatičemo kako se voze gradskim prevozom i pojedini od njih upravo tada prolaze kroz svoje najveće noćne more.

U pričama Ivane Rogar dominiraju dve glavne emocije – anksioznost i depresija, oko kojih se i gradi narativ. Stiče se utisak da su upravo emocije jezgro oko kojeg se formira priča, dok su narativ i karakterizacija junaka pomalo skrajnuti, neretko i zanemarivani, i to, na izvesnim mestima, do opasne granice koja deli književnost od običnog izveštavanja. Budući da su pomenuta psihička stanja postala jedna od glavnih boljki savremenog čoveka, o njima se govori mnogo, ali sa sve manje pažnje i brige, gotovo kao o običnoj kijavici. Upravo to bi moglo da opravda stil autorke koji se na pojedinim mestima doima kao obično izveštavanje, a ostaje otvoreno da li se tu radi o uspelom ironijskom postupku. Spisateljica nas upozorava na nužnost (ili makar pokušaj) zapitanosti nad ljudskim sudbinama, umesto pukog deljenja dijagnoza. Ona konstruiše specifične gradske likove, a spominjanjem poznatih mikrotoponima Zagreba svoju prozu još više primiče stvarnosti. Naslovi pojedinih priča, kao i sam naslov zbirke, pažljivo su birani i čine integralni deo teksta. Spisateljica na samom početku poentira narativ koji sledi, sugerišući neku vrstu ključa za tumačenje teksta.

Prva od sedam priča „Prema središtu spirale“ govori o Karli, tridesetpetogodišnjoj ženi, prigušenih, neostvarenih ambicija koja živi jednim sasvim prosečnim životom, u kojem je pitanje sreće i ispunjenosti skrajnuto, mada ostaje nagovešteno između redova. Naslovna sintagma upućuje na urušavanje sveta protagonistkinje, a nabrajanje radnji koje Karla po šablonu obavlja tog dana opravdava naslov, te čitamo kako ona, ispunjavajući svoje građanske dužnosti, sve više gubi sebe, kreće se ka središtu spirale, vrtlogu u kom će nestati. Nakon što spoznaje da odnos sa mužem više nije ono što je nekada bio, ona ubrzo ostaje i bez muža i bez posla. Sve se odvija brzo, a tekst ne postavlja pitanje problema blaziranosti do samog kraja. Pripovetka se završava rečenicom: „Krv ne staje curiti.“ Tako spisateljica kao zalog za dalji Karlin život ostavlja krv. Telesna tekućina je jedino što još cirkuliše po spirali, uprkos stagnaciji i padu protagonistkinje u središte, i njenu dalju blaziranost. Dobijamo zatvoren krug narativa, od naslova do poslednje rečenice, i tako sagledana pripovetka dobija na značaju. Od protagonistkinje ostaju samo krv i meso, kao i od teksta. Tekst prestaje da nosi priču i postaje samo meso koje ispunjava beo papir. Krv je pak zalog za dalje pripovedanje. Tako i u celini konstrukcija zbirke pripovedaka funkcioniše kao lanac, jer prva od sedam najavljuje ostale.

„Sućut simetrije“ je ubedljivo najuspelija priča u zbirci, možda i antologijski primerak. Ovde se Ivana Rogar usredsredila na simbol, dovodeći ga do perfekcije. Kakvu simboliku nosi telo, a onda i samo trup? Nije li upravo telo ono što čoveka 21. veka najviše zaokuplja i o čemu čovek najviše brine, ili mu se to makar sugeriše putem raznih reklama, proizvoda i knjiga? Telo valja ulepšavati, čuvati, brinuti se o njemu i to – korigovanjem ishrane, izbegavanjem bilo kakvih poroka, redovnim vežbanjem, itd. U ovoj pripoveci spisateljica vraća telu ono o čemu se toliko ne govori, te pretenduje da bude zaboravljeno, a to je – duh. Protagonistkinja Katarina počinje svuda oko sebe da primećuje trup, nakon što je na razgovoru za posao pala na psihološkom testu, ostavši ubeđena da je to zbog toga što je u svim Roršahovim mrljama prepoznavala dva simetrična trupa okrenuta jedan prema drugome. Paralelna priča odigrava se u okviru njene porodice, koju čine suprug Tomislav i ćerka Renata. Paralelni tokovi se slivaju u jedan pred sam kraj, kada se simbolika trupa razrešava, kroz maestralno povezivanje antagonizama – tela i duha, koji su simbolički protumačeni kao antagonizmi još u Starom zavetu.[2] Kod Andrića je trup takođe glavni motiv jedne pripovetke, te možemo porediti simboliku trupa kod Andrića i ove mlade autorke. U Andrićevoj pripoveci „Trup“ glavni junak pripovetke, tačnije fra Petrovog pripovedanja, Čelebi-Hafiz se pojavljuje potpuno osakaćen, bez ruku i nogu, unakaženog lica. Dakle, od njegovog tela je ostao samo trup, spomenik zlu koje je počinjeno. Međutim, Čelebi-Hafiz može jedino još da govori i to je zalog njegovog daljeg opstanka. Kod Ivane Rogar junakinje ne uspevaju da se sporazumeju govorom, komunikacijom, nego upravo dodirom tela, zagrljajem. Pripovetka se završava zagrljajem Katarine i ćerke Renate i možemo pretpostaviti da tada prestaje i Katarinina opsesija trupom. Tela lišena govora uspevaju da komuniciraju onim prećutanim emocijama, za koje smo rekli da su osnovni motivi oko kojih se gradi narativ u svakoj od pripovedaka zbirke Tumačenje snova. Ova pripovetka Ivane Rogar, na mikroplanu, nosi ideju cele zbirke. Telo, tj. trup koji je, kako protagonistkinja kaže, „mjesto na kojemu se život ne skriva“, upravo je glavni motiv svih pripovedaka i glavna opsesija svih junakinja koje pate od različitih bolesti, te su silom prilika opsednute telom. Ono što pak tekstu daje priču jeste sama krv koja progovara kroz emocije. I ovde se opravdava lajtmotiv koji se provlači kroz čitavu zbirku – krvarenje iz desni. Krv i meso daju telo tj. tekst, a emocija nosi priču.

„Crvene kocke za krov“ tematizuje opsesivno-kompulzivni poremećaj, opet žene u ranim tridesetim, pokušavajući da dočara kako je to živeti sa neprolaznim strahom od nepostojećih zaraza. U pogledu narativa ova pripovetka nije naročito uzbudljiva i jedna je od slabijih u knjizi. Pretežno zasnovana na deskripciji, opisivanju mehaničkih radnji, pomalo podseća na rijaliti programe koji prikazuju ljude sa različitim vrstama OCD-a. Završava se protagonistkinjinom reminiscencijom na detinjstvo, kada su se javili prvi znaci poremećaja. Međutim, da li će joj to pomoći da se izleči? Budući da spisateljica gradi jasnu ironijsku distancu spram psihoanalize, ovakav kraj pre će predstavljati tek obično sećanje, a ne put u spasenje. Ivana Rogar je u jednom intervjuu istakla da bi naslov zbirke Tumačenje snova trebalo da zavara čitaoca. Ukoliko on očekuje neko lagano štivo sa rešenim psihičkim problemima pomoću uspešnih poduhvata psihologa i psihoanalizom u praksi, razočaraće se. Njene protagonistkinje su nesumnjivo same sa svim svojim problemima, a da li će se s njima izboriti ili ne, potpuno je svejedno.

„Stanica na cesti“, „Kronika jedne mladosti“ i „Repetitio ad absurdum“ jesu priče za koje nam se može učiniti da smo ih već negde i nekoliko puta čitali. Međutim, stil Ivane Rogar je ono što im daje integritet. „Kronika jedna mladosti“ prati odrastanje Ljerke koja se do svojih tridesetih bori sa bulimijom. Junakinju ne tišti niti uznemirava spoljašnji svet koji je okružuje, ona se dobro snalazi u gužvi velegrada. Haos dolazi iznutra. Sve je izvrnuto ka unutra. Telo koje bi trebalo da bude zaštita od spoljašnosti postaje stalni izvor patnje, bola i straha. Ipak, ova najduža priča u zbirci završava se s dozom pristojnog pesimizma koji je jasno sugerisan i vrcavim i ironičnim jezikom Ivane Rogar.

„Spomenar“ naposletku progovara o društvenim mrežama i pervertiranom svetu na koji pristaju junaci ove priče zarad opuštanja nakon radnog vremena, ili lečenja kompleksa niže vrednosti od koje pati protagonistkinja Ana.

Ono na šta junakinje definitivno ne pristaju jeste da žive bilo kojim drugim životom, različitim od sopstvenog. One kao da se hrane svojim devijantnim postupcima i samodestruktivnim mislima i poduhvatima. One neće izgraditi simulakrum oko sebe (sve su same, ne pristaju na ljubavi koji nisu dovoljno snažne da bi ih odbranile od sebe samih, a otuda ni na brak, te se razvode ili bivaju napuštene) nego će do krvi živeti ono što one jesu, pa makar ih to do kraja i uništilo. Neke od protagonistkinja su toliko živopisno i temeljno izgrađene da mogu da se porede sa pojedinim Andrićevim likovima. Čitamo li iz tog rakursa, prepoznaćemo u nekima od njih, mladu, Andrićevu „Ženu na kamenu“.

Treba još jednom razmisliti o samom naslovu zbirke. Samo jedna junakinja sanja (Repetitio ad absurdum), ali sve ostale se svakodnevno suočavaju sa problemima na javi koja se povremeno pretvara u noćne more. Tumačenje sopstvene utrobe, a ne snova, ono je što ove junakinje rade, sukobljavajući telo i duh svakog radnog dana negde u zaboravljenim stanovima Zagreba, u javnom prevozu, na radnom mestu. Snovi iz naslova mogu pružiti jednu zanimljivu referencu na Školice Hulija Kortasara. Ima jedan deo kada Oliveira stvarnost doživljava kao san: „Ali bilo je zapravo obratno kao i u tolikim snovima ‒ starica je iznutra pritiskivala malo dugme i započinjala razgovor sa nekom drugom staricom u ko zna kom potkrovlju ogromnog sna.“[3] U ko zna kojim potkrovljima ove žene, možda sve istovremeno, tumače sopstvenu utrobu, uz nemi krik i tamnu krv koja teče iz mesa podsećajući ih svaki put da sve to, ipak, nije san.

[1] „Stoga je veoma važno tematizovati one tekstove koji anticipiraju koncept Megalopolisa, uočavajući njegove simptome i znakove, takoreći u trenucima njihovog nastanka (aktuelni trenutak, kako sam to nazvala u tekstu, kurziv J. Z.), dakle pre nego što se konstituisao urbani diskurs koji će preko njih spustiti zavesu na oči.“ Vladušić, Slobodan, Crnjanski, Megalopolis. Službeni glasnik, 2012, str. 24.

[2] „U Starom zavetu telo se nasuprot predstavlja u svojoj krhkosti i prolaznosti; ljudski rod je telo, a božansko je duh (pneuma).“ Gerbebran Alen, Ševalije, Žan. Rečnik simbola. IK: Kiša: Stylos art, Novi Sad, 2013, str. 959.

[3] Kortasar, Hulio. Školice, Prosveta, Beograd, 1984, str. 468.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *