Славко Гордић

СЛАВКО ГОРДИЋ (1941, Дабрица, Херцеговина). Пише прозу, књижевну критику и есејистику. Књиге прозе: Врховни силник (1975), Друго лице (1998), Опит (2004), Руб (2010). Књиге есеја, критика и студија: У видику стиха (1978), Слагање времена (1983), Примарно и нијанса (1985), Поезија и окружје (1988), Образац и чин – огледи о роману (1995), Певач Бошка Петровића (1998), Огледи о Вељку Петровићу (2000), Главни посао (2002), Профили и ситуације (2004), Савременост и наслеђе (2006), Размена дарова (2006), Критичке разгледнице (2008), Трагања и сведочења (2011), Огледи о Иви Андрићу (2013) Сродства и раздаљине (2014), Осматрачница – књижевне и опште теме (2016). Приредио је изабране песме Миодрага Павловића (1978), Стевана Тонтића (1995), Јована Јовановића Змаја (2003), изабране приповетке Вељка Петровића (2000), изабрана дела Вељка Петровића (2003), приповедачко-романсијерски сегмент изабраних дела Милана Кашанина (2003) и четири књиге изабраних дела Иве Андрића (2010–2019).

Поједини есејистичко-критички текстови су му превођени на немачки, пољски, мађарски, словачки, словеначки, француски и енглески. Добио је Награду Друштва књижевника Војводине за најбољу књигу године, као и награде „Лаза Костић“, „Ђорђе Јовановић“ и „Сретен Марић“. Добитник је Новембарске повеље Новог Сада, Награде за животно дело Друштва књижевника Војводине и Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије.

Био је дугогодишњи професор Филозофског факултета у Новом Саду, до 2009. године, и главни и одговорни уредник Летописа Матице српске (1992–2004). Сада је професор емеритус Универзитета у Новом Саду.

(Фото: Бранислав Лучић)