Андреа Вранић: ЧЕКАЊЕ У РЕДУ КОД КУЋЕ ЈЕ ЗАНИМАЊЕ

(Аглаја Ветерањи, Зашто се дете кува у паленти, прев. Бојана Денић, Партизанска књига, 2020)

 

Роман Зашто се дете кува у паленти објављен је 1999. године на немачком језику, а превод Бојане Денић у издању Партизанске књиге стиже двадесет и једну годину касније. 

Аутобиографски аспект један је од првих с којим се сусрећемо приликом читања овог дела, стога је неопходно рећи нешто о самом животу ауторке. Аглаја Ветерањи рођена је 1962. године у Букурешту, као дете циркуских артиста. Већ 1965. године Николаје Чаушеску ступа на власт као представник Комунистичке партије, a његов диктаторски режим онемогућиће народу основне услове за живот. Тако ће се и родитељи Аглаје Ветерањи, као и многи други људи у то време, одлучити на одлазак из земље и живот у избеглиштву. Такав живот испрва ће насилно прекинути ауторкино детињство, онемогућити образовање, а касније послужити као материјал за писање овог романа. Он се истовремено може посматрати и као тестамент о једном времену, често испричан сатиричним тоном, што је неретко обележје ангажоване књижевности.

 

ЧЕКАЊЕ У РЕДУ КОД КУЋЕ ЈЕ ЗАНИМАЊЕ.

Рођак Неагу и његови синови на смену чекају дан и ноћ и тик пред радњом своја добра места продају онима који себи могу да приуште да немају стрпљења за чекање. Онда стану на крај реда и чекају испочетка.

 

Радња романа обухвата седамдесете и осамдесете године које су, на замишљеној временској линији, од садашњег тренутка удаљене пола века, али одлазак из земље, који се као тема наслућује већ након читања првих редова, део је стварности и садашњости, што јасно указује на његову актуелност. Актери овог романа своја примарна културолошка обележја, просторе из којих долазе носе укорењена дубоко у себи, а њихово сналажење у другачијим секундарним просторима, у којима се иста та обележја криве и преобликују према невидљивим, а често и самонаметнутим оквирима, предочена су кроз визуру девојчице. Она уступа једну другачију перспективу која, парадоксално, истовремено садржи и наивност детета и зрелост одрасле жене. 

 

Мајка устаје у цик зоре и почиње да кува, черупа кокошку и држи је над пламеном плинског решоа. 

Мајка највише воли да купује живе кокошке зато што су најсвежије.

У хотелу закоље кокошку у кади.

КОКОШКЕ ТОКОМ КЛАЊА КРЕШТЕ МЕЂУНАРОДНО, РАЗУМЕМО ИХ СВУДА.

Клање у хотелу је забрањено, палимо радио, отварамо прозор и правимо буку. Не желим претходно да видим кокошку, у супротном, волела бих да остане жива. Оно што не заврши у супи, иде у клозетску шољу. Плашим се клозетске шоље, ноћу пишким у лавабо, оданде се неће појавити мртве кокоши.

Актуелност се такође огледа у не мање важној форми која се, што због свог визуелног аспекта што због своје поетичности, налази на самој граници између прозе и (савремених облика) поезије. Кратке огољене реченице, без сувишних речи, описа и објашњења, нижу се једна за другом. Путем њих предочен је један живот, све до шеснаестог рођендана, али не као покушај да се прикаже целина одрастања под проблематичним околностима, већ сама суштина, срж узета из сваког догађаја и преточена у речи, без улепшавања. Визуелно, ово дело подсећа на поезију. Ту су преломи након заокружених мисли, а ту су и рефрени, не у смислу речи и синтагми које ће се репетативно провлачити кроз дело, већ тврдње или питања истакнути великим словима као транспаренти које јунакиња држи у рукама, тако да читалац промишља о реченом, чак и без сопствене воље. Њима поставља питања, али од других не захтева одговоре. Не преза од тога да истовремено буде она која поставља питања и она која даје одговоре. 

 

ДА СМО КОД КУЋЕ, ДА ЛИ БИ СВЕ МИРИСАЛО КАО У ИНОСТРАНСТВУ?

Своју земљу знам по мирису. Мирише као мајчино јело.

 Отац каже, мириса земље сетићеш се свуда, међутим, само ако си довољно далеко.

…

КАКО МИРИШЕ БОГ?

 

Цела страница остављена је за једну реченицу захваљујући којој продиремо у механизме свести, ток мисли који ову девојчицу води до спознавања света. Питања и тврдње које су изнете упућују на емотивно стање јунакиње. Једни унутар других коегзистирају њен замршени унутрашњи свет, онда микросвет који чини њена породица: мајка, очух, полусестра и тетка чији дом мења своје облике од камп приколице, преко јефтиних хотелских соба, све до луксузних апартмана, а затим и свет изолован металном жицом, онај из којег су одбегли у неки други, у којем је живот једнако компликован.

Јунакињу и њену полусестру родитељи остављају у дому, а мајка им обећава брз повратак. Међутим, њих две ће остати ту све до развода родитеља. Одвојена од мајке, она ће поново слушати приче о детету које се кува у паленти, те ће то дете због својих страхова, наивности или под руком немилосрдног бога стављати не у позицију жртве, већ у позицију кривца, оног који заслужено пати. Јунакиња страхује од трајног остављања, подучена својим искуством, живећи несталним и нестабилним животом. У потпуно новим а самим тим за њу неприродним условима у којима се деца васпитају, образују и „изводе на прави пут” она се не сналази, не осећа се безбедно, већ рањиво због унутрашњег осећаја неприпадања.

Прича достиже врхунац у тренутку када њена мајка доживљава несрећу током тачке, што ће окончати њену каријеру циркуске уметнице. Неколико покушаја да ћерку запосли као глумицу биће неуспешни, те ће јој напослетку место наћи у варијетеу где ће са тринаест година провокативно плесати пред публиком. Девојчица ће преузети улогу мајке, оне што новчано доприноси, штити и води бригу о нестабилној мајци која своју тугу и незадовољство утапа у алкохолу. Трагови детињег који су остали након трауматичних периода које је превазилазила како је знала и умела, сада бивају избрисани у потпуности. 

„Тело“ је назив тачке у којој она наступа. Оно не припада њој, оно стоји само за себе као објекат који нестрпљиво чека да се с њега скину рестрикције које ограничавају његову слободу – рестрикције које у Румунији, у то време, законом забрањују абортус, што ће бити узрок смрти више од десет хиљада жена. Један од таквих примера приказан је у филму 4 месеца, 3 недеље и 2 дана који предочава дан у животу студенткиње која ће се, као и многе друге жене, чак и под таквим околностима, одлучити на тај корак. Неминовно, он доноси низ других патњи које ће та студенткиња и њена цимерка проживети. Такође, то тело је простор на коме ће се вршити тестирање граница до којих оно може припадати држави. 

Поставља се питање: да ли вреди живети тамо где испољавање сваке индивидуалности и критичког мишљења представља опасност по исти тај живот? Иронично, он подразумева и јак уметнички израз који, тако сузбијан и контролисан, буја више него икад. Читав двадесети век јесте доказ за овакву тврдњу, а на самом крају века и ово дело Аглаје Ветерањи.