Dalibor Tomasović: „Kvalitet žulja i potrebno mu je vreme.“

U okviru projekta „KCNS knjigomat“ koji promoviše izdanja Kulturnog centra Novog Sada, kao i savremene izdavačke poduhvate s posebnim osvrtom na mlade autore, donosimo intervju s piscem Daliborom Tomasovićem.

 

  1. Koliko je teško objaviti prvu knjigu?

Ne znam. I to ne kažem da bih bio duhovit niti da bih ispao uber-kul-talentovani-sjajni, u ovom slučaju, pesnik (prva štampana knjiga mi je zbirka pesama), nego zbog toga što sam imao sreću da prvi rukopis koji sam poslao na neki konkurs osvoji nagradu („Mladi Dis“). Što se tiče drugih iskustava, tj. iskustava mojih prijatelja koji se bave pisanjem, ni oni mi ne mogu pomoći da odgovorim na ovo pitanje jer su oni, većinski, imali drugačiji put ka štampanju prve knjige, iako bi se moglo reći da je, ipak, pretežno važilo isto što i za mene ‒ zbirka pesama štampana kao nagrada u sklopu nekog konkursa. Na osnovu mog dosadašnjeg iskustva, a jedino tako i mogu da cenim problem ovog pitanja, imao sam sreće i s drugom knjigom (roman „Međuprostorje“) dok, ispostavlja se, najteže mi, zasad, ide štampanje treće knjige, što je razočaravajuće smešno, da ne bih rekao tragikomično, jer deluje da postoji jedan prostor nakon prve knjige koji jede darovite, „mlade autore“, koji kao ja rapidno postanu ne tako mladi autori (iako nas i dalje tako nazivaju; možda kad prebacimo 40 ili 50 postanemo samo „autori“) s debelim finansijskim minusom. Taj problem shvatam kao problem celokupnog kulturnog sistema Srbije. O tome više neki drugi put.

  1. Poezija VS proza: dihotomija ili pak imamo „ljubimicu“ čitalaštva i/ili izdavački zicer?

I dalje deluje da je proza pobednik, mada mi se to čini samo kao svetlucava ptičja mimikrija, ponajviše jer dobitnik NIN-a nalazi mesta na policama i u kućama i razgovorima gde se čak i ne čita. Dok s druge strane porast pesnika po kvadratnom postu na internetu kazuje da se samo i isključivo piše poezija (ostvaruje se, izgleda, ono veliko proročanstvo da ćemo svi pisati poeziju, kao što je, na primer, moja supruga pre neki dan bacila freestyle poeziju u prolazu dok je nosila zvečku našem mališanu). Nažalost, i kod ovog pitanja nailazim na problem neznanja, te mogu samo da upadnem u zamku pretpostavljanja pa bih dodao na prethodno i ovo: s obzirom na to da svaki pesnik najviše puta pročita svoju pesmu, možda je poezija pobednik, jer mi se čini da disciplinu za prozu ipak ima manje ljudi. Šalu na stranu, zaista mislim da poezija doživljava neku vrstu renesanse, bar u onom požarnom smislu, smislu brzine širenja, naravno zbog društvenih mreža, a s druge strane, popularnost, na primer, Zoraninih knjiga (Zorannah) i knjige Ace Lukasa, a sada, odnedavno i knjige Mire Furlan, govori da i proza trku za konje ima ili konje za trku ima, kako god. Ko zna?

  1. Kakav je stav kritike prema mladim autorima?

Stičem utisak da ga nema. Kada ste mlad autor (ovo kažem u književnom smislu ‒ izdate prvo delo ili, bože zdravlja, drugo) dobićete podršku, pohvalu, možda neko i napiše neki prikaz o vašoj knjizi, ali ozbiljnu, pravu kritiku nećete dobiti jer je nema. To odsustvo kritike ostavlja širinu pašnjaka u kojoj će se književnost pretvoriti u minsko polje fekalija, u nedostatku bolje formulacije, a ono što me šokira jeste to da autori kukaju za pravom kritikom sve dok neko ne pokuša da tu kritiku i napiše o njihovom radu, tada, odjednom, taj stav metamorfozira u besramne, čudovišne, internet hajke, pazite sad – od strane samog autora! Mada i dalje verujem da ima više autora koji bi cenili da se nešto napiše i kaže o njihovom radu, zbog same kulture, ali i spostvenog spisateljskog razvitka, samo oni ne umeju da se laktaju i ne vole da gaze po onom pašnjaku, pardon ‒ minskom polju, tek tako.

  1. Šta je to što danas, u vreme instant-kulture, jedno delo izdvaja od ostalih?

Ni na ovo pitanje nemam neki „tačan“ odgovor, koliko god da ima tačnih odgovora, a pritom, deluje da uvek imam puno toga da kažem baš kada nešto ne znam, valjda je to tako često u životu. Rekao bih da to može da bude bilo šta: trenutak kada delo izađe, marketing, nagrada koju delo dobije, tema koju obrađuje et cetera, et cetera. Ima toliko varijanti i razloga, ali ja bih uvek prvo pucao na kvalitet, iako ni to nije, nužno, tačno, ali, recimo: u dugoročnom smislu, s obzirom na to da je književnost osetljiva, uvek je nažulja, ispod svih tih lakih i mekih jastuka, grah. To bi bio moj odgovor. Kvalitet, kvalitet žulja, i potrebno mu je vreme.

  1. Koliko su teme koje danas zaokupljuju mlade pisce drugačije od dominantnih tema kojima su se mladi pisci bavili u prošlom veku?

Uh! S obzirom na to da ovo pitanje obuhvata ceo dvadesti vek koji je bio prebogat i prekompleksan, nisam siguran da upošte mogu dati smislen odgovor, ali prva stvara koja mi jeste uskočila u um, a ne mora da bude tačna, jeste – autofikcija. Pa bi to bio moj odgovor. Ona je po svojoj prirodi lakša, a s obzirom na to da živimo u nenormalno anksioznom, zbunjujućem svetu informacija koji se oslanja na narcisoidno-sociološku podlogu, nije ni čudo što je postala dominanta i privlačna tema. Pišeš o onom što znaš, u svetu milijardi stimulansa koji poput pirana jedu našu pažnju i kada nam pojedu meso ništa drugo nam ne preostaje do sopstevnog kostura, a drugi veoma dobro reguju na to jer se prepoznaju u takvim tekstovima. Svemu tome ne pomaže ni milenijalski strah od osude, koji nam se izrodio zbog narsicoidno-medijskog društva. Opsesivne potrebe da se nekom dopadnemo. Da im se dopadnemo kao ličnosti, a ne kao pisci. Drugim rečima, bitnija je etiketa pisca u socijalnom okruženju, važnije je biti ličnost-pisac kom će da se dive, bitnije i od piščevog dela, a jasno je da delo mora da bude i iznad samog pisca a još više iznad „ličnost-pisca“. Nadam se da je jasna distinkcija delo – pisac, ličnost-pisac.

  1. Žena-autor u fokusu savremene književnosti: hajde da progovorimo o „ženskom pismu“ a da ne upotrebimo taj ružno ograničavajući termin koji, iako legitiman u književnoj teoriji, neretko zlonamerno karakteriše književnost koju stvaraju žene kao štivo koje se mahom bavi emocijama i plitkom tematikom, aludirajući time na opus Mir Jam i autorki sladunjavih romana za domaćice, dok, nasuprot tome, „velika književnost” pripada muškarcima. U poslednje vreme, svedoci smo ekspanzije naročito mladih autorki, koje se ipak usuđuju da se bave pitanjima „rezervisanim za veliku književnost” i to čine veoma uspešno…

Apsolutno se slažem da je „žensko pismo“ ružan i ograničavajući termin koji me već dugo nervira, jer je za mene književnost ‒ književnost i ona nema pol, štaviše „ženska književnost“ ili „žensko pismo“ kod mene stvara jasnu asocijaciju ‒ da je književnost muškog pola, a s obzirom na to da sam ja isključivo ograničen onim što mislim da je kvalitetno, nikada nisam mogao da se pomirim s takvim sugestivnim terminom, iako mi je jasno da je za književnost potrebno seciranje, imenovanje, etiketiranje i validno osmišljavanje termina. Ovaj treba izbaciti! Pogotovo kada se imaju u vidu sve te spisateljke kroz istoriju koje su „razvaljivale“ i kada među živim imamo jednu Olgu Tokarčuk ili Donu Tart, između ostalih. Naravno da raste broj kvalitetnih autorki. To što nekom književnost izgleda kao polje za muškarace, taj ne vidi loše pisce! Čitao sam toliko loših tekstova napisanih od strane muških autora da verujem da žene koje pišu biološki nisu sposobne da toliko loše pišu, uprkos Mir Jam kao sinonimu nečeg što bi bilo, kako se oko nas sugeriše, loša ženska literatura, dok s druge strane niko ne pominje jednog Paola Koelja, koji je zamislite ‒ muškarac!

(Dok odgovaram na ovo pitanje osećam veliku neprijatnost stvarajući distinkicju između muškog i ženskog pisma jer nikada tako nisam posmatrao književnost.)

Sa socijološke strane verujem da više žena čita i piše, bez obzira na književnost, i odatle dolazi ta iluzija da su muškarci vladari „velike književnosti“ jer oni koji nisu za to, jednostavno ništa ne čitaju, a još manje žele da pišu. Ali ima i ovih, ovih muških koji ne odustaju, koji vrebaju po društvenim mrežama (iako i tu ima majstora), samizdati (i ovde isto), vladari bednog-bljutavog-buđavog pisanja (ovde ne), koje nije sramota da završe na stranici „Citati za bednike“, bilo kad, u bilo koje vreme!

Šalu na stranu, zaista smatram da s ovim pitanjem u knjižvenosti treba završiti. Postoji književnost i loš pokušaj književnosti ‒ to je sve.

 

Dalibor Tomasović rođen je 1989. godine u Somboru. Osvojio je Nagradu „Mladi Dis“ za zbirku pesama Onism (2018) koju je štampala Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis” u Čačku. Roman Međuprostorje (2020) objavila je Izdavačka kuća „Agora“. Eseji, prikazi, poezija i kratke priče su mu objavljivani u antologijama i onlajn časopisima.

 

 

 

 

Foto: privatna arhiva

 

 

 

 

 

 

 

Autor intervjua: Marija Savić