Далибор Томасовић: „Квалитет жуља и потребно му је време.“

У оквиру пројекта „КЦНС књигомат“ који промовише издања Културног центра Новог Сада, као и савремене издавачке подухвате с посебним освртом на младе ауторе, доносимо интервју с писцем Далибором Томасовићем.

 

1. Колико је тешко објавити прву књигу?

Не знам. И то не кажем да бих био духовит нити да бих испао убер-кул-талентовани-сјајни, у овом случају, песник (прва штампана књига ми је збирка песама), него због тога што сам имао срећу да први рукопис који сам послао на неки конкурс освоји награду („Млади Дис“). Што се тиче других искустава, тј. искустава мојих пријатеља који се баве писањем, ни они ми не могу помоћи да одговорим на ово питање јер су они, већински, имали другачији пут ка штампању прве књиге, иако би се могло рећи да је, ипак, претежно важило исто што и за мене ‒ збирка песама штампана као награда у склопу неког конкурса. На основу мог досадашњег искуства, а једино тако и могу да ценим проблем овог питања, имао сам среће и с другом књигом (роман „Међупросторје“) док, испоставља се, најтеже ми, засад, иде штампање треће књиге, што је разочаравајуће смешно, да не бих рекао трагикомично, јер делује да постоји један простор након прве књиге који једе даровите, „младе ауторе“, који као ја рапидно постану не тако млади аутори (иако нас и даље тако називају; можда кад пребацимо 40 или 50 постанемо само „аутори“) с дебелим финансијским минусом. Тај проблем схватам као проблем целокупног културног система Србије. О томе више неки други пут.

2. Поезија VS проза: дихотомија или пак имамо „љубимицу“ читалаштва и/или издавачки зицер?

И даље делује да је проза победник, мада ми се то чини само као светлуцава птичја мимикрија, понајвише јер добитник НИН-а налази места на полицама и у кућама и разговорима где се чак и не чита. Док с друге стране пораст песника по квадратном посту на интернету казује да се само и искључиво пише поезија (остварује се, изгледа, оно велико пророчанство да ћемо сви писати поезију, као што је, на пример, моја супруга пре неки дан бацила freestyle поезију у пролазу док је носила звечку нашем малишану). Нажалост, и код овог питања наилазим на проблем незнања, те могу само да упаднем у замку претпостављања па бих додао на претходно и ово: с обзиром на то да сваки песник највише пута прочита своју песму, можда је поезија победник, јер ми се чини да дисциплину за прозу ипак има мање људи. Шалу на страну, заиста мислим да поезија доживљава неку врсту ренесансе, бар у оном пожарном смислу, смислу брзине ширења, наравно због друштвених мрежа, а с друге стране, популарност, на пример, Зораниних књига (Zorannah) и књиге Аце Лукаса, а сада, однедавно и књиге Мире Фурлан, говори да и проза трку за коње има или коње за трку има, како год. Ко зна?

3. Какав је став критике према младим ауторима?

Стичем утисак да га нема. Када сте млад аутор (ово кажем у књижевном смислу ‒ издате прво дело или, боже здравља, друго) добићете подршку, похвалу, можда неко и напише неки приказ о вашој књизи, али озбиљну, праву критику нећете добити јер је нема. То одсуство критике оставља ширину пашњака у којој ће се књижевност претворити у минско поље фекалија, у недостатку боље формулације, а оно што ме шокира јесте то да аутори кукају за правом критиком све док неко не покуша да ту критику и напише о њиховом раду, тада, одједном, тај став метаморфозира у бесрамне, чудовишне, интернет хајке, пазите сад – од стране самог аутора! Мада и даље верујем да има више аутора који би ценили да се нешто напише и каже о њиховом раду, због саме културе, али и споственог списатељског развитка, само они не умеју да се лактају и не воле да газе по оном пашњаку, пардон ‒ минском пољу, тек тако.

4. Шта је то што данас, у време инстант-културе, једно дело издваја од осталих?

Ни на ово питање немам неки „тачан“ одговор, колико год да има тачних одговора, а притом, делује да увек имам пуно тога да кажем баш када нешто не знам, ваљда је то тако често у животу. Рекао бих да то може да буде било шта: тренутак када дело изађе, маркетинг, награда коју дело добије, тема коју обрађује et cetera, et cetera. Има толико варијанти и разлога, али ја бих увек прво пуцао на квалитет, иако ни то није, нужно, тачно, али, рецимо: у дугорочном смислу, с обзиром на то да је књижевност осетљива, увек је нажуља, испод свих тих лаких и меких јастука, грах. То би био мој одговор. Квалитет, квалитет жуља, и потребно му је време.

5. Колико су теме које данас заокупљују младе писце другачије од доминантних тема којима су се млади писци бавили у прошлом веку?

Ух! С обзиром на то да ово питање обухвата цео двадести век који је био пребогат и прекомплексан, нисам сигуран да упоште могу дати смислен одговор, али прва ствара која ми јесте ускочила у ум, а не мора да буде тачна, јесте – аутофикција. Па би то био мој одговор. Она је по својој природи лакша, а с обзиром на то да живимо у ненормално анксиозном, збуњујућем свету информација који се ослања на нарцисоидно-социолошку подлогу, није ни чудо што је постала доминанта и привлачна тема. Пишеш о оном што знаш, у свету милијарди стимуланса који попут пирана једу нашу пажњу и када нам поједу месо ништа друго нам не преостаје до сопстевног костура, а други веома добро регују на то јер се препознају у таквим текстовима. Свему томе не помаже ни миленијалски страх од осуде, који нам се изродио због нарсицоидно-медијског друштва. Опсесивне потребе да се неком допаднемо. Да им се допаднемо као личности, а не као писци. Другим речима, битнија је етикета писца у социјалном окружењу, важније је бити личност-писац ком ће да се диве, битније и од пишчевог дела, а јасно је да дело мора да буде и изнад самог писца а још више изнад „личност-писца“. Надам се да је јасна дистинкција дело – писац, личност-писац.

6. Жена-аутор у фокусу савремене књижевности: хајде да проговоримо о „женском писму“ а да не употребимо тај ружно ограничавајући термин који, иако легитиман у књижевној теорији, неретко злонамерно карактерише књижевност коју стварају жене као штиво које се махом бави емоцијама и плитком тематиком, алудирајући тиме на опус Мир Јам и ауторки сладуњавих романа за домаћице, док, насупрот томе, „велика књижевност” припада мушкарцима. У последње време, сведоци смо експанзије нарочито младих ауторки, које се ипак усуђују да се баве питањима „резервисаним за велику књижевност” и то чине веома успешно…

Апсолутно се слажем да је „женско писмо“ ружан и ограничавајући термин који ме већ дуго нервира, јер је за мене књижевност ‒ књижевност и она нема пол, штавише „женска књижевност“ или „женско писмо“ код мене ствара јасну асоцијацију ‒ да је књижевност мушког пола, а с обзиром на то да сам ја искључиво ограничен оним што мислим да је квалитетно, никада нисам могао да се помирим с таквим сугестивним термином, иако ми је јасно да је за књижевност потребно сецирање, именовање, етикетирање и валидно осмишљавање термина. Овај треба избацити! Поготово када се имају у виду све те списатељке кроз историју које су „разваљивале“ и када међу живим имамо једну Олгу Токарчук или Дону Тарт, између осталих. Наравно да расте број квалитетних ауторки. То што неком књижевност изгледа као поље за мушкараце, тај не види лоше писце! Читао сам толико лоших текстова написаних од стране мушких аутора да верујем да жене које пишу биолошки нису способне да толико лоше пишу, упркос Мир Јам као синониму нечег што би било, како се око нас сугерише, лоша женска литература, док с друге стране нико не помиње једног Паола Коеља, који је замислите ‒ мушкарац!

(Док одговарам на ово питање осећам велику непријатност стварајући дистинкицју између мушког и женског писма јер никада тако нисам посматрао књижевност.)

Са социјолошке стране верујем да више жена чита и пише, без обзира на књижевност, и одатле долази та илузија да су мушкарци владари „велике књижевности“ јер они који нису за то, једноставно ништа не читају, а још мање желе да пишу. Али има и ових, ових мушких који не одустају, који вребају по друштвеним мрежама (иако и ту има мајстора), самиздати (и овде исто), владари бедног-бљутавог-буђавог писања (овде не), које није срамота да заврше на страници „Цитати за беднике“, било кад, у било које време!

Шалу на страну, заиста сматрам да с овим питањем у књижвености треба завршити. Постоји књижевност и лош покушај књижевности ‒ то је све.

 

Далибор Томасовић рођен је 1989. године у Сомбору. Освојио је Награду „Млади Дис“ за збирку песама Онисм (2018) коју је штампала Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” у Чачку. Роман Међупросторје (2020) објавила је Издавачка кућа „Агора“. Есеји, прикази, поезија и кратке приче су му објављивани у антологијама и онлајн часописима.

 

 

 

 

Фото: приватна архива

 

 

 

 

 

 

 

Аутор интервјуа: Марија Савић