Јелена Марићевић Балаћ: Позиција „среди горе чарне“

Колико је тешко објавити прву књигу?

Изузетно је тешко објавити песничку књигу, па чак и прву књигу без обзира на бројне едиције, конкурсе или наводне олакшице за првенце. Премда нисам одвише покушавала с конкурсима јер сам већ зашла у године када више нисте толико млади да се уклопите у старосни оквир, а ни довољно стари да би етаблирани издавачи били заинтересовани за вас, имала сам проблем да објавим књигу. Књига јесте објављена сасвим случајно и захваљујући личним контактима, а не зато што постоји трасирана путања која добром рукопису омогућује да буде публикован. Мој сан је био да, попут Збигњева Херберта, објавим првенац у 32. години живота и да та књига буде мој Kogito, дакле, начин да постојим као песникиња. То јесу добре, релативно зреле године, када имате још увек довољно младалачког полета, али и животног и читалачког искуства, међутим, у пракси су то најгоре године, јер сте затомљени у уклете немогућности, као у клетви народних балада, „среди горе чарне“.

Поезија ВС проза: дихотомија или пак имамо „љубимицу“ читалаштва и/или издавачки зицер?

И поезија и проза, штавише, недостаје нам добра приповетка, заокружена, језгровита, ефектна, која читаоца помера изнутра. Можда размеђа поезије и прозе у виду форме вица или досетке плени публику због краткоће и бриткости већ на прво читање. Таква је поезија Виславе Шимборске. Поезија може да испуни меру уметности, неопходну за дневну хигијену духа, али се некада дух мора раширити пространством прозе. Данас романи по обиму делују као новеле, мада то нису, јер је потребно мање времена да се прочитају и мање коштају издавача. Мање је значајно што немају убојитост приповетке, али ни пространство и развијену структуру правог романа. Онда се неретко читаоци окрену поезији, јер можда могу да читањем добре поезије освоје ширину у себи. Ипак, без обзира на све има добрих романа, само је некад тешко видети дрво од шуме, мада ми се све више кристалише идеја да добра проза иде ка класичном роману.

Какав је став критике према младим ауторима?

Став критике према младим ауторима је махом игнорантан, али то је добрим делом зато што су часописи незаинтересовани да објаве приказе књига које пишу млађи аутори. С друге стране, ако критичар нема неку корист од тога што приказује књигу, неће се ни латити посла. Реткост је добити приказ, ако није на порталу, онлајн часопису и сл. или ако се не ради о неком прегледном приказу којим је обухваћено десет-двадесет аутора. Постоје, разуме се, ентузијасти који желе да се чује мишљење о поезији или прози новијих генерација, али они су ретке зверке. Проблем је и с дефинисањем појма „млад аутор“, будући да може да обухвати генерације оних од отприлике 20 и чак 35 или 40 година старости. Иронично је када се породите са 29 година и кажу вам да сте старија прворотка, али сте са 34 године рецимо премлада песникиња. Став критике према младим песницима обрнуто је пропорционалан ставу друштва према женама које се нису удале и оствариле као мајке до 40. Дакле, критика каже да је све то до 40 година младо и зелено и да чека неко своје време, али зато вам друштво каже да вам у тридесетим годинама пролази воз.

Шта је то што данас, у време инстант-културе, једно дело издваја од осталих?

Дело би требало да буде ненаметљиво укорењено у традицију, да буде елиотовско „једињење“, самосвојно, састављено без шавова и искрени одраз онога што песник или писац носи у себи и обликује у бисер. Аутор мора бити, у то сам све убеђенија, књижевно образован, било институционално или сопственим напорима и велики, пасионирани читалац. Мора имати стрпљење драгуљара и таленат који у њему дивља од малих ногу. Он мора да буде свестран, да прати пулс свог времена, и има осећај за било свих епоха. Тек онда може да створи дело које се издваја, јер то дело ће бити зрело, и спонтано ће пасти у руке читаоца као сазрела воћка с дрвета. Тај осећај хватања воћке која природно пада, вучена силом читалачке гравитације, биће моменат издвајања и биће плод који се памти.

Колико су теме које данас заокупљују младе писце другачије од доминантних тема којима су се млади писци бавили у прошлом веку?

Млади су увек отворенији да истражују нова поља, прате пулс света и константне промене које обликује дух времена у коме живимо. Такође, склонији су да направе искорак из поетике, да буду храбрији у изразу и ослобођенији од стега и ауторитета. Таква је младост. Теме се мењају, нужно, и то је добро. Ја тренутно размишљам о следећем: поједине теме врло су исцрпљене и досадне, а нашој књижевности добро би дошао један универзитетски или професорски роман, један мали окршај с фатализмом породичног наслеђа и наслеђених норми понашања које утичу на нашу судбину у стилу Боре Станковића, али с осећајем за време 21. века. Где су те наше стрепње, напола разрушене судбине и дерт? Колико су мало тематизовани студенти у најновијој српској прози, а колико је мало правог катарзичног карасевдаха.

Жена-аутор у фокусу савремене књижевности: хајде да проговоримо о „женском писму“ а да не употребимо тај ружно ограничавајући термин који, иако легитиман у књижевној теорији, неретко злонамерно карактерише књижевност коју стварају жене као штиво које се махом бави емоцијама и плитком тематиком, алудирајући тиме на опус Мир Јам и ауторки сладуњавих романа за домаћице, док, насупрот томе, „велика књижевност” припада мушкарцима. У последње време, сведоци смо експанзије нарочито младих ауторки, које се ипак усуђују да се баве питањима „резервисаним за велику књижевност” и то чине веома успешно…

Зашто је то тако и није тешко дати одговор на питање. Један од кључних проблема нашег друштва јесте однос према „патријархалном“ питању. Постоје вредности тог модела и устројства, али се мора и модернизовати. У сукобу норми и крутих правила и модерног друштва женска особа доживљава своју свакодневну драму и нужно је литераризује. Такође, постоје погрешна виђења патријархата. Мислим на то да су патријархална друштва неретко имала разумевање и велико поштовање за жене и мајке, и управо то треба сачувати за данашњицу. С друге стране, не треба пренебрегнути да на студијама књижевности има највише студенткиња, дакле, образовање, велики рад и обликовање на класицима доприносе да све више жена врхунски пише. Најпосле, када је књижевно дело изузетно, свеједно је да ли га је писала жена или мушкарац. Чини се да прави писци у себи заиста павићевски мисле и пишу андрогино.

Јелена Марићевић Балаћ рођена је 1988. године у Кладову. Основне студије српске књижевности и језика на Филозофском факултету у Новом Саду завршила је 2011. године. Мастерирала је 2012. године, одбранивши рад „Поезија Доситеја Обрадовића“, а докторирала 2016. године на теми „Барок у белетристичком опусу Милорада Павића“. Радила је као лектор српског језика на Јагелонском универзитету у Кракову (2013‒2014). Запослена је на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду у звању доцента. Добитник је награда: Боривоје Маринковић (2014) и Доситејево златно перо (2018). У уредништву је Летописа Матице српске. Објавила је две стручне књиге: Легитимација за сигнализам: пулсирање сигнализма (Београд, 2016) и Трагом бисерних минђуша српске књижевности: ренесансност и барокност српске књижевности (Нови Сад, 2018), као и песничку књигу Без длаке на срцу (Београд, 2020).