Јована Тодоровић: О ТРИ ПРОЗНА КАЛЕИДОСКОПА СЕЋАЊА

(Криста Волф, Август, превела Бојана Денић, Радни сто, Београд, 2020)

Независна микроиздавачка кућа Радни сто сасвим сигурно учвршћује своје место на српској књижевној сцени и, претендујући на квалитет објављеног, сваке године у невеликом тиражу доноси по три дела источнонемачке књижевности. Пажљивим избором, крајем 2020. године, пред читалачком публиком нашла се збирка прича Кристе Волф, Август, под чијим су насловом обједињене приче: „Август“, „Размена погледа“ и „Једног дана“. Важно је истаћи да је овакав концепт књиге преузет од немачке издавачке куће Зуркамп Верлаг.

Издање Радног стола посебно привлачи пажњу управо због тога што је фокусирано на причу „Август“, последњи комад прозе из пера Кристе Волф. Прича је написана јула 2011. године, неколико месеци пред ауторкину смрт, а намењена је супругу Герхарду Волфу као својеврсни поклон за његов шездесети рођендан. Тренутак у коме је прича настала изузетно је значајан, јер је реч о писању пред лицем болести и смрти али и интимном књижевном опроштају од супруга. Читава прича функционише као синегдоха њеног стваралаштва. Темељи се на поетици сећања и памћења, испреплетености времена и перспектива, биографији ауторке и приповедању које се увек збива на фону јасно одређеног историјског контекста.

Август је личност из живота ауторке – дечак кога је упознала боравећи у замку-болници за оболеле од туберкулозе. У причи га видимо као возача аутобуса на релацији Праг–Берлин, удовца на корак од пензије, али и као сироче које је у ваздушном нападу на воз с избеглицама изгубило мајку и завршило у болници. Прича се базира на укрштању прошлости и садашњости, при чему постоји даља прошлост, доминантна и испуњена сећањима на детињство и на Лило, те ближа прошлост испуњена сећањима на живот са Трудом. Ове три временске равни константно се смењују, без икаквих сигнала, пратећи ток Августових мисли. Основни механизам приче, али и уобичајено средство приповедања Волфове, јесте присећање, односно ретроспекција. У овом случају то је асоцијативно низање спољашњих аналепси. Садашње време приче везано је пак за време вожње, време у ком путници спавају, а током ког се Август препушта атмосфери тишине и усамљености, изразито погодној за рефлексију која у старости скоро увек имплицира носталгично пребирање по прошлости. Августово најјасније сећање тиче се његове прве љубави, девојчице Лило, особе која му је олакшавала боравак у „дворцу сушице“. У тим сећањима искрсавају и ликови других пацијената, што доприноси бољем увиду у болнички живот, испуњен влагом мочварног предела и учесталом смрћу. Премда приповедање има меланхолични тон, говор о смрти никада не клизи у патетику. Штавише, изузетно је успешно провучена мисао о томе како је смрт била толико присутан елемент болничке свакодневнице да је постојао ритуал посматрања изношења ковчега у који је било уписано сујеверје, али и игра додиривања ковчега која је функционисала као тест храбрости за млађе становнике замка.

Јасно је да је тежиште ове приче на унутрашњем свету главног лика и на поновном погледу кроз калеидоскоп сећања, те би се ова прича жанровски могла одредити као новела. Излети у прошлост прекидају се доласком у Марцан и Августовим повратком кући. Сцена повратка представља кулминацију осећања усамљености, али уједно садржи и основну мисао приче – захвалност на испуњеном животу. Реченица „Била сам срећна.“ последња је реченици посвете коју је Криста Волф написала супругу, али би њу сасвим сигурно могао да изговори и Август, када би био макар мало спретнији у проналажењу одговарајућих речи.

 Критичко и друштвено-историјско нужни су елементи поетике Кристе Волф, те иако успутни, они не изостају ни овде. Суптилну критику политичких моћника можемо ишчитати кроз проблематизовање услова у којима функционише болница, а ново лице градова кроз које Август пролази указује на послератни опоравак и напредовање земље.

Већу уроњеност у друштвено-историјски контекст ипак нуде преостале две приче, написане почетком седамдесетих година. Прича „Размена погледа“ смештена је у контекст последњих дана Другог светског рата и подељена је на три дела. Реч је о још једној причи која је усмерена на феномен сећања и памћења, те управо променљива природа сећања одређује њену унутрашњу структуру. Приповедање почиње издвајањем заборављеног детаља (шта је бака имала на себи током бекства), да би потом уследила кристализација сећања. Криста Волф у њој показује сву раскош свог приповедања и манипулисања различитим тачкама гледишта и временским нивоима. Читалац је in medias res постављен у ток сећања приповедача, који нуди три међусобно испреплетене перспективе: перспективу зреле жена из садашњости, младе девојке из 1945. и девојчице из 1939. године. Тематизује се лична промена – јунакиња је приморана да напусти сигурност дома и нагло одрасте, али и историјска – за шест година режим се променио и нацизам је доживео слом. Јунакиња открива да је постала неко други, самој себи страна, и да је изгубила не само страх, већ и сећање на њега. Но, много комплекснији психолошки аспект јесте то што Криста Волф овде приступа теми фашизма са личног становишта. Када се шеснаестогодишњакиња сусретне са логорашима, она не поседује дубље разумевање временског тренутка и не зна за страхоте логора, али се у делићу секунде инстинктивно осећа кривом. Сећа се да су сви устукнули, али њена старија верзија је та која даје коментар да су људи устукнули због дубоког осећаја кривице. Ово је врло важан елемент јер представља једну од значајних тема немачке књижевности након Другог светског рата – писање о националној кривици.

Последњи текст, прича „Једног дана“, остаје у сенци претходна два, који су ипак знатно успелији и упечатљивији. Разлог је могуће потражити у чињеници да је њено писање било подстакнуто спољашњом мотивацијом, а не унутрашњом, јер је Волфова причу написала по поруџбини за дан уједињења КПД и СПД. У њој се, посредством женске перспективе и ретроспективног приповедања, пред читаоца постављају сећања на оно што је изгледало као један сасвим обичан дан, испуњен најразличитијим школским доживљајима. Но, испоставиће се да је он био историјски врло значајан, премда ће тај значај јунакиња спознати тек касније, када се упозна с марксистичким списима.

Све три приче поетички су повезане и функционишу као кохерентна целина. Иако невеликог обима, кроз само шездесет и четири странице, Август српској читалачкој публици успешно приближава поетику и дело Кристе Волф, те објављивање њене последње приче многима може послужити као добар први корак ка упознавању с остатком њеног опуса.