Лазар Букумировић: „Сви смо некако свакодневни, карантирани и меланхолични”

  1. Колико је тешко објавити прву књигу?

Објективно гледано, прву књигу је теже написати него објавити. Постоји мноштво специјализованих конкурса, намењених искључиво првим књигама, од којих је поново већина намењена првим збиркама поезијe. Неки од тих конкурса представљају значајне књижевне догађаје на нашој сцени. Велики број има и позамашну традицију. Пре него што сам својој збирци, Уџбенику свакодневице, дао коначан облик, слао сам је  безуспешно на пар конкурса. Тек је финална верзија, знатно допуњена и измењена, ушла у издавачки план Матице српске, у едицији Прва књига. Рецимо, те године су заједно са мојом објављене још три књиге у истој едицији. Када се то сабере са књигама објављеним на другим конкурсима и фестивалима, као и независно од њих, мора се добити макар двоцифрени број само првих књига. Уопште не сматрам да постоји толики број квалитетних аутора. Стога је теже објавити другу и сваку следећу књигу. Прва књига је уједно и читалачки и стваралачки тест.

  1. Поезија ВС проза: дихотомија или пак имамо „љубимицу“ читалаштва и/или издавачки зицер?

Тешко је одговорити на то питање а не генерализовати. Чини ми се да се поезија увелико више пише и објављује, док се проза знатно више чита. И то, конкретно, романи. Наша најиспраћенија награда је награда за најбољи роман. Тиражи јасно сведоче о томе. Чак, дешава се и да у широј читалачкој јавности „књига“ и „роман“ постају синоними. Не мислим притом да се поезија уопште не чита, већ једноставно да она има ужи, специјализовани круг читалаца. Међутим, и сами песници су донекле криви за то. Поезија, уместо да се публици приближи, насилно се од ње удаљава. То није никаква новост; тај процест траје већ више од једног века, али се надам да ће се у овом веку прекинути и да ће се поезија опет читати, памтити и славити.

  1. Какав је став критике према младим ауторима?

Реномиранији критичари о младим ауторима, иако их сасвим сигурно читају, углавном не пишу. Да ли је то последица елитизма, преоптерећености обилном књижевном продукцијом или једноставно ствар избора, зависи од критичара. Могу говорити једино о себи као младом књижевном критичару на самом почетку „критиковања“. Мени су несумњиво увек ближи млади аутори, они из моје генерације или мало старији. Оно на шта се трудим да укажем при писању о сваком од њих јесу особености и правац у ком се они могу касније развити. Притом, помало  и свесно, лакше прелазим преко  одређених недостатака. Верујем да су их и аутори сами свесни и да их не треба одмах за то кажњавати. Касније је критичару већ лакше да испрати њихове друге, треће и касније књиге. У том смислу, неопходно је паралелно са једном генерацијом аутора формирати и генерацијске критичаре, исте оне који неће, кроз пар деценија, са толиком пажњом читати нове младе ауторе. То је сасвим нормално. Веома сам оптимистичан да ће критика знати да чита своје вршњаке. Неки сјајни критичари су тек ове или прошле године објавили своје прве приказе.

  1. Шта је то што данас, у време инстант-културе, једно дело издваја од осталих?

Веома ми се парадоксалним чини однос неакадемске заједнице према књижевности данас. Са једне стране, на друштвеним мрежама се често деле песме, одломци или необично популарни „цитати“ без икаквих података о аутору, док се са друге стране и даље читају више „аутори“ него дела. Један бестселер за собом неретко повлачи у друго и тако ad infinitum. И оно што додатно примећујем је да се велики број читалаца комформистички смешта у један јако узак микрожанр, била то средњовековна епска фантастика или младалачка квир књижевност. Наравно, таква опредељења за један жанр ће се у наредним годинама додатно заоштрити. То је вишеструко опасно. Велики број читалаца ће изнова и изнова читати исту књигу, а аутори ће исту књигу писати до краја своје каријере. То, нажалост, није никаква дистопијска будућност, већ савременост којој и сам сведочим на интернету, поготово међу западном читалачком јавности. Уметничко дело, било оно књижевно или не, постаје производ за масовно коришћење. Књиге се, као и серије, „бинџују“, сажваћу се, па се испљуну. Дело које се издваја од осталих је оно које је теже прогутати, теже сварити, али уједно и теже жвакати. Велики је ризик писати такво дело, знајући какве су потребе тржишта. Што се „велике“ књижевности и „елитистичке“ публике тиче, не верујем да ће се у блиској будућности реципрочни снобизам и егоизам некако ублажити. Још један битан задатак моје генерације је премостити јаз између „високе“ и „фаст“ књижевности, али радујем се таквој интеграцији.

  1. Колико су теме које данас заокупљују младе писце другачије од доминантних тема којима су се млади писци бавили у прошлом веку?

Нажалост, мислим да се теме углавном не разликују. То значи да се у књижевном развитку стагнира. Млади аутори се махом плаше да буду савремени. То је и последица недефинисаности „савремене“ књижевности. Моја генерација нема ни програмске писце, ни манифесте. Стога се сваки аутор некако несвесно приклања старијим поетикама и сасвим мало се усуђује да закорачи ка будућности. Примећујем и извесни солипсизам од ког сви у мањој или већој мери болујемо. Сви смо некако свакодневни, карантирани и меланхолични. Још увек се није јасно издиференцирала генерацијска поетика. Искрено сумњам да ће се то десити. Чак и неке јако примамљиве теме, попут интернета, вештачке интелигенције, свемирских открића, које би биле непресушни извори тема авангардним ауторима прошлог столећа, једва да су окрзле савремену књижевну продукцију. Рекао бих да се не пише о времену у ком живимо, него  готово  искључиво о себи. Недавно сам много размишљао о томе како бих ја дефинисао овај век, јер то својом првом збирком нисам ни покушао да урадим. Дошао сам до неких веома занимљивих открића. Волео бих да будем довољно вешт и фокусиран да своје некохерентне мисли организујем и на крају поетизујем.

  1. Жена-аутор у фокусу савремене књижевности: хајде да проговоримо о „женском писму“ а да не употребимо тај ружно ограничавајући термин који, иако легитиман у књижевној теорији, неретко злонамерно карактерише књижевност коју стварају жене као штиво које се махом бави емоцијама и плитком тематиком, алудирајући тиме на опус Мир Јам и ауторки сладуњавих романа за домаћице, док, насупрот томе, „велика књижевност” припада мушкарцима. У последње време, сведоци смо експанзије нарочито младих ауторки, које се ипак усуђују да се баве питањима „резервисаним за велику књижевност” и то чине веома успешно…

Тачно је да се и данас поменута разлика јасно уочава. Осредњи песници се налазе позваним да пишу исцрљујуће досадне стихове à la Рембо, Маларме и Миљковић. Чини ми се да је једино њима занимљиво да пишу о поезији, будућности човечанства, цивилизацијском црнилу и нихилизму. Такву књижевност једино читају поетички исти ствараоци. Понекад ми је заиста комично да видим хвалоспеве невештих читалаца о невештим песницима. Тако ствар стоји са песницима квазибоемима. Са песникињама је ствар другачија. И оне исцрпљују углавном исцрпљене теме, женску телесност, сексуалност, улогу будуће мајке итд. То је опет далеко узбудљивије читати од вештачки узвишеног орфејизма мушких песника. Најквалитетнији аутори оба пола надилазе клишее и ту већ долази до равноправне расподеле тема. Међутим, чини ми се да одличне песникиње бројчано воде међу младим ствараоцима. То је и даље несумниво „женско“ писмо, без икаквих пежоративних конотација. Две најбоље збирке песма које сам ове године читао су збирке Милице Шпадијер и Катарине Пантовић. Поменуте песникиње се не плаше да у својој поезији обухвате целокупност живота, не потискујући своју полност. У том смислу, рекао бих да је будућност поезије у женама, јер оне углавном немају урођени осећај привилегованости. И даље се за право на певање морају борити и упорно доказивати. Зато и јесу боље. Једноставно морају бити боље. Песници се никоме не морају доказивати, а посебно не старијим критичарима, члановима жирија и уредницима. Још један, најбитнији, задатак моје генерације јесте искорењивање сексизма и оспособљавање мушкараца да читају „женско“ писмо. Није то нимало радикално. Жене од првог разреда читају готово искључиво „мушко“ писмо.

ЛАЗАР БУКУМИРОВИЋ (2001, Чачак). Студент друге године Српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Главни и одговорни уредник портала Поента. Пише поезију и књижевну критику. Преводи са шпанског и на шпански. Објављена збирка песама Уџбеник свакодневице (Матица српска, 2021).

Фото: Бранко Лучић