O knjizi „The Clash“

Kako preneti muziku što se sve vreme čuje iz poezije koja ujedno piše kratku istoriju rock’n’roll-a, pri tom se kroz vlastitu diskurzivnost probija melodijom, energičnom voljom da sebe peva? U njenoj akustičkoj pozadini odzvanja ceo stadion, koji se utiša tek ponekad, na klavirske deonice Nika Kejva, njeni tonaliteti osvajaju različite nivoe teksta koji želi punk i mora da svira rock’n’roll. A to sve vreme slušamo dok prelazimo iz grada u grad, iz elegije u odu, sa koncerta na molitvu, redom dužine od dve hiljade žena Lemija Kilmistera od kojih je svaka, čak i u ovoj „bruto“ reminiscenciji, našla mesto u poeziji Dragana Boškovića. Bolje je dakle, vratiti pitanje nego dati glup odgovor. Bolje je možda, i pogrešiti, pa reći jednostavno: Bogorodica, grad, rock’n’roll, bol i ništa više. The Clash je zapravo, nemoguće saopštiti: ova poezija je napisana kao migrena, krajnje anonimni bol, a toliko poznat, toliko stvaran i u nama, da je ontički obeskorenjen. I pošto pesnik nije postao, nastale su reči, blage i snažne, skrušene i moćne, samo su se dogodile u gotovo biblijskoj neposrednosti znaka.

(Aleksandra Sekulić)