Бранислав Живановић: ТАЛОГ ИСКУСТВА

Јасмина Топић: Плажа Несаница,

Културни центар Новог Сада, 2016.

Тело је пројектована суштина.

Тело је одсуство тела.

Тело сад није плажа, а није ни зимска несаница.

Тело је лако док лети да се ослободи тела.

Тело може бити само терет

једног разговора који је могао да се деси,

али није.

Ј. Т.

Нова збирка поезије Јасмине Топић (1977), Плажа Несаница, своје семантичко језгро налази у фигури кретања, различитих врста и у различитим правцима. Топос пута и мотив путовања, те хомеровске парадигме путника-луталице, тј. homo viator-а, чини носећи конструкт књиге, прожет носталгично-меланхоличним духом у широком стиху на граници да пређе у реченицу. Збирка се тако у свом линеарном виду отвара као животна путања просторно ситуираног лирског гласа кроз медитерански предео, мора и градове од југа до севера, у одређеним временским исечцима. На том путу лирска јунакиња се пред читалачким погледом постепено и поступно разголићује, како емоционално тако и чулно.

Поезија Топићеве нове збирке је дијалошка, превасходно изведена у другом лицу сингулара, обраћа се имагинарном другом, који не мора нужно да буде интимни саговорник, већ сам субјект песме, или читалац. Конститутивни лирски субјект флуктуира између доминантног Ја, плуралног Ми/Ви или Он/Она израза. Ове позиције песникињи омогућавају да испољава властите увиде, рефлексије, запажања, епифаније и осећања, чиме уједно експлицитно потцртава метафоризацију личног егзистенцијалног и интимног искуства. Укидање или дистанца од инстанце која саопштава, имплицира проблем идентитета који суспендује одговорност за изречено тј. записано, а у нарочитим приликама обе раздвојене инстанце, и лирски глас и лирски субјект, стапају се и образују један ентитет.

За поезију збирке Плажа Несаница карактеристичан је слободан, дужи, често разбијен или фрагментаран стих, обремењен имагинацијом и сентиментом. Више него у ранијим песничким збиркама Јасмине Топић доминантна је дискурзивна поетичка раван која је иманентна симболистичкој парадигми – кружење око означеног појма, посредованим именовањем и остављањем у стању слутње. Због тога је песничка јединица таквог израза најчешће слика, док се пажња поетичког опредељења тиче њеног осмишљавања и грађења. С друге стране, акценат код дискурзивне поезије почива на форми – како је песма написана – за разлику од, рецимо, раније више заступљеног степена наративности.

Органзација збирке одвија се у шест тематских целина („Одлазак“, „На плажи. паралеле“, „Мали циклус. Тирана ‘13“, „Ван сезоне“, „Нудистаријум“, „Плажа Обданица“), са готово правилним ритмом демаркационе линије означеном као “Прекид” (I, II, III, IV), односно ,,Прелаз. fin“, који се састоје од једне песме. Функција ових међуциклуса је у синтетисању садржаја целина из којих сваки од њих произилази, али и да најави наредну циклусну целину. Модернистичким поступком кадрирања и монтаже, којима се у равни песничког текста изједначавају различити временски и искуствени сегменти, унутар сваког од пет међуциклуса искидана синтакса ствара ритам повишене напетости због пролазности и, самим тим, смањивања опција и могућности који су уткани у ткиво највећег броја песама (за поезију Јасмине Топић такође је важно рећи да интегрише стратегије визуелних уметности, поезију повезује са филмом, у форми видео-радова, или иступа фотографијом као документом – што је нарочито присутно на одређеним прелазима између циклуса у збирци).

Кретање се у песмама, међутим, одвија не само просторно, дакле физички, него и контемплативно, тј. метафизички, башларовским будним сањаријама на обалама водених пространстава мôра које активира имагинацију и рад песничке маште. Будући да свако одвајање призива извесну чежњу за оним од чега се одваја, метафора остатка као својеврсни вишак смисла који остаје отвара збирку нужношћу измештања, најпре физичког, а потом и метафизичког. Кретање у даљину је, тако, средиште првог циклуса ,,Одлазак”, које истовремено подразумева повлачење у себе. Осим чежње физичко/просторно удаљавање неминовно доводи до успостављања дубље везе са самим собом и метафизичког/емоционалног приближавања свом унутрашњем бићу. Ритам смењивања слика зближавања и удаљавања, присуства и одсуства опонаша слике/ритам плиме и осеке, отварања и затварања, имагинирајући на тај начин ритам давања и узимања, који на ширем плану, условно речено, експлицира ритам живота и смрти.

Овако ухваћена динамика смењивања и умножавања најбоље илуструје наредни, седмоделни, уланчани, циклус, ,,На плажи. паралеле”, где се значењска константа кретања проширује суптилним увођењем димензије времена, не само структуром циклуса која опонаша календарски циклус седмичне свакодневице, већ сликама мора које умирују претходно артикулисану грозничавост услед коначности. Али уведена смиреност и благостање само су привидни. Стишаност слути ,,апокалипсу” (VII) уписану у раздвајање због окончања лета, односно љубавног засићења. Због тога претходна мисао о коначности овде бива супституисана тренутком који настоји да се продужи у трајање и вечност мора пред којим је загледан субјект песме.

Међутим, на појединим местима збирке језик се загледа у себе и напушта говор који одговара отвореном говору и разговорној идиоматици, не би ли се најзад згуснуо у песнички текст. То је нарочито тематизовано у циклусу ,,Мали циклус. Тирана ‘13”, у којем осим питања измештености у простор другости, ћутње и тишине, принуђеношћу на интроспекцију и ,,унутрашњи монолог” (,,Без бежичне везе”), проблем можда боље успева да буде сагледаван и адеквтано пропитиван.

Контрапункт циклусу ,,На плажи. паралеле” представља циклус ,,На путу”, који амалгамише просторни и духовни амбијент, њихову комплементарност и условљеност другог првим/претходним, свођењем на нешто што бисмо могли одредити као рефлексивне записе из унутрашњег иностранства интимне географије (,,А сада путујемо, и даљине су само начин да се заборави, / и место, и соба, из које никада и не излазимо” –  песма ,,Унутрашње путовање”).

У поезији збирке Плажа Несаница већински је присутан поларитет, удвајање, истицање дуализма и дуалистичка перспектива, најпре посредством фигуре контраста. Стога и дијалектичност поетике Јасмине Топић почива на паритету долазак–одлазак, присуство–одсуство, састанак–растанак, и др., чиме истражује унутрашњу неодредивост наспрам онога што уоквирује и детерминише мимо слободне воље, према принципу унутрашњег диктата. Жуђена празнина тражи да се испуни и упише у свакодневницу, а vita activa замени vita contemplativa модусом; да пронађе унутрашњи баланс у неуравнотеженој спољашњости и ослушне тишину у категоријама које се не остварују: на местима упражњеним одуством другог или личним физичко-емоционалним померањима (на пример, циклус ,,Ван сезоне”). Та готово опсесивна жеља да други испуњава празна места и губитке које лирска јунакиња осећа унутар себе, може да се разуме као надокнада/компензација за неспособност да буде кохерентна (,,Нека твоја дужност буде да од / невидљивог начиниш видљивим и места празнине […] Покушај да задржиш свет у себи, и кад одеш, / као видљиву светлост док нестаје, / нестаје и враћа се.” – песма ,,Равнотежа”).

О томе на известан начин говори циклус ,,Нудистаријум”, прожет еротским дискурсом, карналним знањем/искуством које више степенује чулност на скали песничке имагинативности (на пример, песма ,,Откривање. Пут једне куглице”), и сабира телесне присности и њихову одсутност. Тело постаје стециште искуства, док физичка, односно телесна блискост и обнаженост бивају оправдани и наглашени годишњим добом – летом – које језичком фигуром уводи игру завођења, афирмише и поништава другост (,,И то је тако једноставно, јуче јеси, данас одједном / постајеш другом неко други” – песма ,,Тегле у које није стала нежност”; ,,Тело је тело, лето је лето […] Почетак откривања увек је разлог других, / унутрашњих сакривања, / другачијих мистификација” – песма ,,Нудистаријум”). Лирски субјект Топићеве збирке је нараторка-сведок која са повлашћене, изоловане позиције, настоји да заузиме или одржи објективистичку дистанцу према предмету који опажа, односно о којем говори, као да се обраћа непосредном читаоцу, којег би учинила саучесником властитог догађаја/искуства. У већини случајева обраћа се субјекту кога именује глас, чије радње и поступке описује или на известан начин жели да конструише.

Усамљеност као онтолошко стање савременог човека очитава се као окосница збирке Плажа Несаница. Усамљеност је двоструко мотивисана једном врстом перманентне напетости која је генерисана, с једне стране, телесном карактеристиком – снагом чулности/путености (плажа), а с друге, душевним немиром као нуспојавом услед прекида, завршетка љубави – поремећајем спавања (несаница). Лирска јунакиња тако осцилира између једнине и двојине, овде и тамо, сада и онда, тензије искушења и страха, жеље и стрепње, потребе и нелагоде због разголићености/разоткривања и (не)могућег емотивног зближавања, продуженог трајања и коегзистирања, јер у сваки потенцијални однос уписана је разлика, неодрживост двојине и претпостављени ,,прекид”/раскид доживљен/представљен као губитак због промене места. Путовање се, до краја, успоставља као читање света, себе и другог, док истовремено сугерише да је свако путовање само илузија, упорно избегавање усамљености и суочавања са собом које је константно, перманентно, не престаје и не може се избећи. Своје оваплоћење самовање добија у епилошком циклусу „Плажа Обданица“, састављеног од једне песме, “Корчула”. Овде се истакнута симболика острва, која нуди излазак из круга кретања, путовања као трагања или склањања од себе, своје и туђе пролазности, додатно усложњава описом самодовољности и помирености са усамљеношћу. Оно је изведено сликама пејзажа у којем субјект налази радост самосвојности. Измењена искуством, сведена на себе и своје тело ослобођено просторно-временских фиксираности, прошлости и кретања ка другом/другима, лирска јунакиња своди биланс, суму себе и света, оглашавањем кроз колективно Ми: ,,Није било ни месо ни место ово што траје у нама, / или пролази поред нас, / ни несигурни одраз што нас је терао на одјеке у другима. / Тек случајни мирис и соли / поједена сардела, или позив да се / одвоји од управо обрисаног великог света, овде, на острву.” Радост тела заправо представља радост језика, радост (само)спознаје и покушај да се новим искуствима сазна свет какав јесте и потом приступи песничком уобличавању.

Лирски глас Јасмине Топић нешто наглашенијим исповедно-рефлексивним и интимистичким приступом изградње песничког текста него што је то био случај у претходним збиркама, учествује у обради појавне, чулне стварности, проблематизује је и успоставља дијалог са њеним рутинама репетитивним модулацијама заснованим у говору, међутим без резигнације, усиљеног цинизма или ироније. Резултат је емоционална непатворена инвестираност, разоткривање и изложеност које пружају надражај негативне или афирмативне природе, бол или ужитак, комплекс губитка, жудњу за сусретом и свест о раздвојености. Ризик опкладе, са емотивним статусом као улогом, без обзира на исход, изнова се обнавља као обликотворна снага песничког текста. У слабости, такорећи, као да је садржана њена снага: рањивост гради песму, али озледе се не виде. Заправо, оне се језички санирају, имобилишу, превијају и реторским средствима преводе у песнички материјал који обитава у пукотинама стихова, проредима строфа и белинама текста. Из тога се може извести закључак да писање за Јасмину Топић има значај тражења права на властиту, индивидуалну рањивост, коју из сфере личног, субјективног искуства се труди пренети на ниво општости. Песма се, дакле, код Топићеве артикулише као сведочанство, поље самоодржања и могућности која води кроз различите степене и облике упитаности. Отуда и учесталија депатетизовна интимистичко-елегична интонираност израза, односно, интроспективни и исповедно-рефлексивни сензибилитет, који су ауторски деафектизовани, стратегијски рационализовани и као такви транспоновани у песму кроз филтер/призму интелекта. Меланхолија и женскост лирског гласа истиче фундаментално људско стање, изложеност која се избегава и која је, такорећи, напуштена; потиснуту или инхибирану осетљивост, али и жудњу за њеним испуњењем у имагинарном другом. Јасмина Топић различитим позицијама језика као комуникацијског посредника успева да укаже на различите планове чулне стварности, реалности која се тиче менталних процесуирања, чулних надражаја, сензација и искустава везаних за емоционалност и осећајност, након чијих наноса остаје талог искуства у вербалном осведочењу једног од могућих живота.

 

Златна греда, Нови Сад, бр. 185/186, год. XVII, март/април, 2017.