Бранислав Живановић: ТЕМПЕРАТУРА ДРУШТВА

Фрања Петриновић: Граматика поремећаја,

Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2013.

            Жанровсака несводивост новог прозног остварења новосадског приповедача и романсијера Фрање Петриновића (1957), Граматика поремећаја – поднасловом означено као баладе с почетка века – премда, следећи логику тржишта означено као роман, нашло је своје место и у овогодишњем ужем избору за „Андрићеву награду“.

            Почев од генитивне синтагме наслова, метафоричне колико пaрaдоксалне, видимо да је посреди одговор на песничку језичку фиксираност, док се сам текст креће у знатно ширем и разноврснијем жанровском опсегу него што сугерише поднаслов. Роман испитује границе фабулирања и смењивања форми, исказа и реченица, стилских фигура, које би на суверен и веродостојан начин артикулисале помањкање душевног стања интимног и колективног простора савременог друштва под притиском протејског поретка. Петриновић између дужих и краћих наративних целина, између поеме, песме и блокова кратких прича, настоји да исприповеда причу (о) двоје јунака, Сергеја и његове супруге/аниме Анђелиjе, бирајући, иронично, управо тон баладе за амбијент саге стављене на ударе средине и поретка који прете да угрозе њихову егзистенцију. Поред ових, искрсавају реализам и фантастика, али и елементи нижих литерарних и паралитерарних жанрова, попут (ауто)биографије, документаризма, фељтона и дневнополитичког коментара.

            Везивно ткиво наративних и поемских целина раздвојених поглављима/насловима решено је јединством радње, места и ликова. Време се простире од осамдесетих година прошлог века до садашњости, из којих се приповедач променљивом фокализацијом, управним и неуправним говором, вешто и суверено оглашава својим свевидећим фланерским оком. Поремећаји се очитавају на релацији између граматичких конвенција и говора, тј. вокабулара новог доба, неуравнотежености опсервације и коментара, као и на плану искидане нарације. Читалац често са сигурношћу не може да зна ко и када говори, јер протагонисти су личности искривљене перцепције, проблематичне оптике, егоцентрици нестабилног идентитета, што се да очитати и њиховом честом променом имена и надимцима као иронизованог тепања (Серјожа, Серјожица, Сергејчић, Сергејевић; Анђелика, Анђа, Анђуша). Преображај имена одговара честим преображајима ликова, односно промени наративних стратегија. Простор у који желе да се асимилују и стекну афирмацију је простор који их је произвео и обликовао да би их касније презрео и одбацио – Нови Сад, са својим квартовима (Подбара, Лиман, Телеп, Детелинара), субурбаним и маргиналним локалитетима (кафана, пијаца, улица, парк и др.). Посреди су ликови различитих амбиција и могућности, односно интерпретација, али који не успевају да реализују и развију себе и своје потенцијале.

Петриновић не коментарише савремену историју, већ реперкусије минулог времена; утицај на обликовање једне младости, чије представнике налази у маргиналним субјектима, тридесетпетогодишњацима, Сергеју и Анђелији, резигнираним субјектима, типу сувишних људи, у причи нестварним колико стварним у реалном свету: Сергеј, клаустрофобични наивни идеалиста, и Анђелија, агорафобични хистерик, чине комплементаран пар, бином: памет и срце. Немогућност да одговоре на захтеве стварности резултира траумом као производом механизама једног од лица моћи, репресије и насиља средине, који им укидају могућност да промене своју судбину и пронађу стабилно упориште у свом животу. Комуникација, доживљај света, осећај промашености и чести преображаји у понашању и перспективи ликова индикатори су поремећености. Сходно промени унутрашње и спољашње перспективе мењају се и модалитети обраћања, односно њихова присутност и видљивост у роману. Светлокоси Сергеј и црнокоса Анђелија чине две крајности истог модалитета. Њих двоје представљају дијаграм друштва, синегдоху једног времена. Као антиподи, њихова судбина, симболички посматрано, одговара фигурама/партији шаха. Ово не чуди, будући да Петриновић у трећој четвртини романа нарочито раби један шаховски термин немачког порекла: цугцванг. Реч је о позицији у шаху у којој играч, иако у предности и безбедан, бива приморан да повлачи потезе који га постепено воде мату. Доследно трагикомичности ликова, Петриновић гротескно тематизује њихову бесциљност пред принудама живота/поретка у модерној цивилизацији која поништава индивидуалност и онемогућава случај као судбину, шаховском комбинаториком постојања и непоседовања властите судбине/смрти, која од локалне баладе постаје универзална антибајка.

Нова мисао, Нови Сад, бр. 27, год. VI, јул/август, 2014