Бранислав Живановић: У СТВАРИ, ЖИВОТ

Томислав Маринковић: Обичан живот,

Културни центар Новог Сада, 2011.

 

Може се рећи да је конфронтирање садашњости и прошлости, односно, да су садашњост и прошлост стожерне (о)позиције или два пола на којима почива поезија тихог, меланхоличног лиричара Томислава Маринковића. Ово је посебно видљиву у поступку грађења песме – стављањем напоредних песничких слика, два времена, у дијалог. Пасатизам, идеализација и  загледаност у прошлост, младост и детињство темељи се на песниковој осетљивости за детаљ и придавање значаја свакодневним, уобичајеним стварима, тражећи начин да им обезбеди трајање. Оне га подсећају на време безбрижности, невиности и једноставности живота, чисте есенције која претходи узбудљивим и непоновљивим првим годинама искустава у младости, љубави итд. Дакако да такву осетљивост за свет, такву осетљивост чула имају тек особе које се први пут сусрећу са извесним надражајима, посматране детињим очима, те особе у зрелим годинама које своде рачун, повлачењем салда свог живота (о овоме сведоче и наслови његових претходних песничких збирки: „Школа трајања“, 2003. и „Свет на кожи“, 2007).

У четрдесет песама лишених циклуса пратимо удео чулног. Поезија се јавља као синестезијски говор. То су већма тактилне песме (на пример: „Капљице кише и тихо лупкање срца“), густативне (нпр.: „Усамљеност воли изузетке“), олфактивне (нпр.: „Мириси“), међу којима свакако преовлађују оне са визуелним утиском, те звуковима природе и тактовима живота. Најзад, присутан је и топос поезије као напор да се надвлада пролазност, наравно, под условом да се песник вештаствено служи језиком и да га језик неће издати: „Време на сваки догађај ставља катанац, / а уста покушавају да га откључају.“ („Усамљеност воли изузетке“). Изазов, пре свих, достојан песника. С друге стране, присутан је напор да се догађај документује у виду фотографије („Бројеви“ (22.10.2008. 12:46)), када се догађај, прошлост, сећање на пријатеља песника Новицу Тадића (коме је песма и посвећена) своди на пуку нумеричку статистику „у наравноправној борби / човека и времена“. Романтичарски псеудоутопизам представљен ескапизмом у небрушене бисере природе, Маринковић претпоставља заводљивим одсјајима циркона спектакалске стварности који воде неминовном забораву. Ово је, дакле, поезија о трајању. Идиличне слике природе су место где моменти живота успевају колико-толико да буду сачувани. Полазећи од погледа на живот као омеђени тренутак, на подлози слике конкретног, стварног времена, песник кадрира стварност/природу. Обликује слике које, претходно семантички преосмишљене, у виду поезије нуде визуализацију животне непосредне савремености, дате из ракурса аматерског сниматеља документарног филма. Оваквим омеђивањем тренутка песник ствара властити врт са другачијим протоком времена.

                Будући да је за Маринковићеву поезију значајно да наслов не одсликава увек текст песме и обрнуто, без обзира колико његова песма „Чекајући будућност“ дозива и полемише са Кавафијевом песмом „Очекајући барбаре“ и Христићевом песмом „Варвари“, она их преиначује. Код Маринковића је, наиме, извесно да будућности нема и да неће стићи, или је бар он неће доживети, али, истовремено, да су „жудња и нестрпљење“ кобни, јер тада „хитамо у потрагу за било чиме“. Код Кавафија, „барвари“ су „ипак били неко решење“, док код Христића „нису никакво решење“. Маринковић је подозрив, опрезан, опредељује се за скептичну позицију; не одбацује будућност као неминовност, али је доживљава као носиоца промена. Будућност је, дакле, инертна, истоветна садашњости, о чему уосталом извештавају и ови стихови: „Крај лета, али још ништа не почиње. / Чак ни дуго одлагане будућности / на видику нема.“ Свестан пасивног стања, песник констатује да „треба потражити неко решење.“ Међутим то „неко решење“, сада је јасно да није било које и било какво решење, нити то сме да буде, чиме се радикално одваја од кавафијевског поентирања из ког избија очајнички уздах, али не заузима ни категорички став христићевске ограђености од „нове свежине света“, ма каква год она била. У Маринковићевим стиховима препознајемо активиран ироничан фон блиског историјског времена. Штавише, у напору да се прошлост некако сачува, он спреже два различита доживљаја света, два осећања времена која сублимише и прелама у властитој призми. Песник је индикатор, лакмус свог доба, или би то требало да буде. Зато је лирски субјект, у Маринковићевој оптици, тај самоосвешћени  варварин чија побуна не баца снопове спасилачке светлости на хоризонт људског опстанка – јер нема будућности на видику. Маринковићевом разумевању времена, прошлости, садашњости и будућности, у том смислу, можда највише одговарају почетни стихови првог певања из Четири квартета, „Бернт Нортон“, Т. С. Елиота: „Време садашње и време прошло / Оба су можда присутна у времену будућем, / А време будуће садржано у времену прошлом.“

            Као и сваком лиричару и за Маринковића је идеалан звук, звук тишине. То је она савршена музика, налик питагорејској „музици сфера“. Песник се повлачи у тишину, чезне, док се напослетку сасвим не стопи са њом. Песник иплицира да су тишина и мир луксуз данашњице; прецењене вредности спрам ужурбаног, потресног и френетичног савременог живота; повлашћено место, једино још, поезије. Стиче се утисак да живот који песник води није онај живот који би хтео/волео да води. Песник се носталгично сећа прошлости и чежњиво пева о том минулом времену. Потези су повучени, одлуке су донесене и поправног испита нема. Преостаје му једино да последње уточиште нађе у природи, што и чини: „Овде нема ничег осим тишине. / Не треба ми лепша музика од ње, / ни музикалнији дани.“ („Песма повратка“). Својим песмама Маринковић настоји да открије (не)остварене потенцијале живота, али, нажалост, како је могућност релативан фактор, за неке су извесне ствари доступне и успешно се реализују, за друге оне то нису, или никада то неће ни моћи да буду. Песник сугерише захвалност животу као таквом и да сваки дан живота треба гледати као дар „јер се сунце сваког јутра / пресвлачи и баца ново светло на јуче“ („Из близине се то не види“). Нема једног важног момента живота – сваки је важан. Живот је каузални низ, амплитуда добрих и лоших утисака, добрих и лоших садржаја и надражаја, а песик га узима у свом тоталитету и не труди се да га ишта улепшава. Зато се и одлучује да велича тренутак, да пева тренутак и садашњост, тривијално и тренутак, сваки дан као да је последњи и позива обичног човека да саучествује. Да напише песму биће подстицајан и наслов из новина: „Године пролазе, верност остаје“, како ће насловити једну песму у збирци. Налик шкољки на жалу, скренуће пажњу како може да се и у „шушкању новина / тумачи и ослушкује свет“ („Класична тишина“). С друге стране, сваки живот је обичан, али исто тако и јединствен и не-обичан, да не кажемо неконвенционалан. Такорећи, сваки човек има личне мале ритуале и начине на који се носи са рутином свакодневнице („Скривање истине да свет је / за сваког другачији, а за све савршено леп“, песма „Обичан живот“). Дакле, иако наоко плеонастички назив, позајмљен из стихова Адама Загајевског за епиграф истоимене Маринковићеве песме, Обичан живот је збирка која слави живот, трајање, човека уопште и повратак природи. Реч је о поезији која не рачуна на монденске читаоце – снобове, него је окренута и посвећена свакодневном човеку, човеку којег видимо у хипермаркету, градском превозу, реду у пошти, испред драгстора са флашом пива у руци…; људима о којима читамо у хроникама дневне штампе; то су људи који омогућују да се живот дешава, да кола и пулсира; они су нуклеус, срце и душа, очи са којима се идентификујемо, помоћу којих свет постоји, без којих нема ни нас самих.

Књижевне новине, Београд, бр. 1200–1201, год. LXIV, април/мај, 2012