Бранислав Живановић: УНАКРСНА ПЕРЦЕПЦИЈА
Небојша Васовић: Нека, хвала,
Културни центар Новог Сада, 2014.
За песничко стваралаштво Небојше Васовића (1954) у главним цртама можемо рећи да је полемичко и миметичко, језички изазовно, сардонично-ироничног карактера. Перцептивним рафинманом, Васовић имагинира друштвено-политичке актуелности, доминантна идеолошка струјања и минуле догађаје које ставља у контекст прошлости и историје, али и обрнуто. Допуњавају их песме личне историје, доминантне рефлексије о искуствима везаним за емиграцију, које обухватају период од тридесетак година, и реминисценције на детињство (IV циклус). Носталгија за завичајем или минулим добом која понекад нагриза стихове, распршује се у дисперзији лирских гласова, што Васовића одређује као песника особене емоционалности депатетизованог гласа.
У складу са насловном синтагмом, позајмљеном из фразеолошког регистра, песничку збирку Нека, хвала одређује лексичка непосредност, репликторски удео колоквијалног говора и претежно разговорни карактер који се распиње између исповедног Ја, дијалошког Ти и клективног Ми; језичке формације укорењене у стварносном, лудизам и дисторзија у свом већинском делу, са чврстим упориштем у иронијском отклону. Као покушај да се изједначе значење и звучање, понегде је присутно поигравање римом и изразом, и хомонимичним решењима oбремењен семантичким капитал.
Збирка је сачињена од седамдесет три песме подељене у осам тематских, нумерисаних циклуса, од којих је само последњи, девети, насловљен („Кубански дневник“). Поред провокације и пукотина у тексту из којих попут песничког става избија критика историје и идеологијâ, јавља се егзистенцијална запитаност, дискретна и стишана емоционалност и сентимент, покадкад исповедан тон, тематизација и промишљање смрти, усамљености. Као по правилу, кроз иронијски регистар, досетку, скеч и карикирање, лирски субјект избегава или настоји да се ослободи сваке одговорности од потенцијалне патетизације онога што припада домену интимног и сентименталног („Узми све, колико хоћеш“, „Православно гробље (Торонто)“, „Демон“, „Предосећам“, „Писмо сину“). Због тога у збирци превасходно преовладава стање резигнације, поетика оспоравања, сатиричан говор, те опорим хумором додаткнуте стилизације посредством различитих модулација немирења, отпора побуњеног, циничног лирског субјекта са функцијом коментаторског лика унутар песничког текста. Тако је од стилских средстава најчешће у употреби иронија, аутоиронија, парадокс, апсурд, nonsens. Разговорни идиом разбија реторику и жаргон моћи, циљано тежи да демистификује и оповргне псеудоинтелектуализам савремене лирике и његове канцерогене, загушљиве метафоричке конструкције.
Песме су углавном краћег стиха са чврстом формом строфе или једноделне песме наративног корпуса, са фабулативним слојевима изведеног из опажајне осетљивости за детаљ. На појединим местима у збирци налази се серија краћих форми, такозване, зенаиде – рефлексивно-медитативни фрагменти широког тематског дијапазона, кондензованог израза, обогаћени мисаоношћу и хумором, пре на прагу афоризма него лирске минијатуре (II циклус).
За Васовића треба рећи да је песник нестандардног и неуједначеног поетског опсега. Збикрка обилује како песмама, са, такозваним, уобичајеним, стандардним песничким мотивима („Лампе од хималајске соли“, „Узми све, колико хоћеш“, „Православно гробље (Торонто)“, „Венеција“, „Сусрет“, „Мускат у Торонту“), тако оним традицијски ређе присутних, бескомпромисније третираних мотива који се тичу, на пример, афирмисања искуства бордела, женске путености и тела уопште (последњи циклус, „Кубански дневник“ ), или алкохола и лакших наркотика (марихуана и хашиш) („Калифорнијска прича“, „Код курвамиле, на канабету“, „А после, ходник“, „Нека хвала“). Обе поделе садрже низове општих места који бивају изневерени, релативизовани или напросто испародирани, уосталом, као и поједине песничке форме и саопштавања, било да подразумевају употребу риме, парантезе и интерпелације, односно сâм песнички језик.
Претпостављена једноставност у песништву Небојше Васовића не подразумева истовремено и јасност и разумљивост у њиховом елементарном виду, нити искључује транспарентност гласа и сложеност на плану идеје. Песник се више ослања на искуство, него на извесну поетику, док су саме песме лишене високе стилизације и обиља литерарних ефеката и орнаментике. Заузимање критичке дистанце према средини у којој је живео наглашава једну другу дистанцу, која је више ствар геополитике и принуде него добровољног избора: „Ви тамо мислите / да је боље живети овде / а ми одавде желимо да се вратимо тамо // И добро је што је тако / иначе бисмо сви сањали исто / а то би био још гори пакао / него живети заједно“ („Канадске разгледнице, 1, II циклус“).
Истицање важности језика и испитивање његових граница, уз моменат писања, чине песме које су настале подстакнуте Васовићевим апатридством и промишљањима о језику и његовој употреби кроз проблематизовање идентитета, литерарности и књижевним животом у Србији (на пример, песме VI циклуса, те песме, „Савети српском песнику“ и „Песнику у даљини“, из VIII циклуса). У неколико песама Васовић показује да је у току са дневно-политичким дешавањима у „завичају“, док извесне догађаје, која је и сам осетио и проживео, бескомпромисно коментарише (V циклус).
Балансирањем између самосажаљења и ламентирања над властитом судбином, Васовић исписује линије конструктивног нихилизма и антрополошког песимизма, истичући посувраћеност човека и целокупне цивилизације, крах човечности и људских вредности, изједначаване апокалиптичним алузијама, апокрифним и алегоријским референцама и сликама бестијалног хуманитета извођењем из ужег на шири план („Свето писмо“, „Велики језици“, „Обећана земља“, „Вођа-избавитељ“, „Кокин аманет“, „Очи отворене“, „Повратак ратника“). До сугестивне поенте као виду запитаности Васовић долази полажењем од сижеа преузетог из области реалистичног и свакодневице. Том свакодневицом која може да буде приватна или општа Васовић наглашава температуру ширег опсега деловања: отуђеност која је универзална и немоћ која је друштвена.
Због наглашеног удела хумора, иронијског процесуирања и саркастично-сатирично усмереног говора обликованог као сложеног укрштаја различитих тематских подстицаја, можемо рећи да је Небојша Васовић карикатуриста (песничке) стварности. Карикатура, међутим, иако не много цењена са становишта високе уметности, често може да, како запажа Умберто Еко, буде добар портрет. Уколико код Васовића није у питању портрет онога што је узето за предмет песме, онда је посреди портерт онога што би могло да буде предмет (под претпоставком да је нешто било или постојало као предмет, иако то није увек случај у Васовићевим песмама). Фразичност „нека, хвала“ у насловној песми отпор је од присилног сврставања у насилне оквире историје, било она књижевна или национална, али никада приватна. Зато Васовић и износи елиотовско схватање традиције, традиције која није репресивна, наметнута или се подразумева, већ она која је ствар личног избора. Сходно духу својих песма, није случајно што ће записати да (за њега) „постоји само тренутак / у којем јеси или ниси / све друго (историја, мит, религија) / само је шверцовање локалним возовима / у којима мајке своје дојке ваде / кад њима одговара – а ти мораш сисат’“ („Тренутак“).
Златна греда, Нови Сад, бр. 163-164, год. XV, мај/јун, 2015.