Драган Бабић: ИСПОВЕСТИ ЈЕДНОГ УЖИВАОЦА

Срђан Срдић: „Записи из читања“, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2014.

Нашим прозаистима који изузетан критичко-теоријски поглед на уметност манифестују специфичним приступом (не)намерно откривајући детаље о себи, личним фаворитима и поетици се придружује и Срђан Срдић збирком есеја „Записи из читања“. Његово прво издање које није прозног карактера долази након квалитетних, награђених и од стране критике и читалаца хваљених романа „Мртво поље“ (2010) и „Сатори“ (2013), и збирки кратких прича „Еспирандо“ (2011) и „Сагоревања“ (2014). Међутим, он није непознат у улози есејисте и критичара пошто је као писац поговора прецизно и аналитично допринео читању три жанровски различита дела: „Катеначо“ Вулета Журића, „Сабо је стао“ Ота Хорвата и „Зидови: књига дискретне математике“ Енеса Халиловића. Ова збирка сабира седам дужих, у периодици и научним часописима („Поља“, „Улазница“, „Кораци“, „ Casca“ и „Комуникација и култура онлине“) раније објављених текстова о махом недовољно обрађеним примерима музичке, књижевне и филмске продукције, подсећајући на сличан наслов Хенрија Милера, „Књиге мог живота“, и представљајући Срдића не као приповедача и романсијера, већ читаоца, слушаоца и хроничара; ову двострукост истиче и Иван Радосављевић у поговору „Одшкринута врата атељеа“.

Разноликост интересовања аутора се може наслутити у његовој прози и отуд не чуди што збирку „Записи из читања“ краси фотографија Алан Дубина (певача бенда Gnaw чији су стихови одабрани за мото приче „Лаку ноћ, капетане“ збирке „Сагоревања“; епиграфи Срдићеве прозе често комбинују високу књижевност и музику), а отвара је оглед о Ијану Куртису, певачу и текстописцу групе Јоy Дивисион. Премда се фокусира на његову „некропоезију“, Срдић преводи и тумачи песме, обрађује музичарев приватни живот, формирање и име групе, наслове и визуелна решења албума, па и анегдоте са проба и снимања, повезујући све елементе једног феномена у целину. (Уз то, текст почиње и завршава се деоницама „Intro“ и „Outro“, пресликавајући изглед музичког пројекта.) Доводећи Куртисов живот и рад у вези са свеприсутним Достојевским, Балардом, Бароузом и другима, Срдићев есеј је међу бољим анализама песништва рок музичара које је наша сцена видела од књига Александра Жикића и Лидије Николић о Милану Младеновићу и Маргити Стефановић и есеја Зорана Пауновића о Џиму Морисону. Наредни текст, „Теологија и геометрија ниједности“, демонстрира ауторов приступ грађи: на основу изабраног писца и дела (сада је у питању „Завера будала“ Џона Кенедија Тула), он продубљује одређени аспект књижевности и креће се између општег и конкретног. Битан елемент Срдићевог есејистичког израза је и пажљив одабир теоријског оквира који указује на завидно познавање научне материје и апарата, посебно постмодернизма и постструктурализма. Тул се објашњава преко Аристотела, Пропа, Компањона и Барта, а текст „‚После‘ колонијалног“ помиње Саида, Бабу, Лиотара и Фанона у додиру са Кафком и Селимовићем, односно причама о Јову и Прометеју. Есеји „Душа или О идентитету“ и „Живети смрт. Једно могуће читање Мишиминог Патриотизма“ се баве новом страшћу: јапански ствараоци Нацуме Сосеки и Јукио Мишима се стављају у контекст западног канона, пореде са Чеховим, Флобером, Шекспиром, Бокачом, Дантеом и другима, и приближавају европској публици. Срдићева аналитичност се овде огледа у детаљном објашњењу ритуалног самоубиства, оријенталне идеологије, транформације јапанског друштва и егзистенцијалистичке борбе са ауторитетом. На крају су и најуспешнији есеји, „Релативност и недокучиве алтернативе“ и „Blues непрочитаног. Оклопоетика“, који, укратко, обрађују онтолошки приступ разумевању књижевности на основу Дејвида Фостера Воласа, односно неправедну маргинализованост опуса Милана Оклопџића (алармантна чињеница: ово је први текст те врсте о њему!), и очигледан је креативни уплит Срдића-приповедача који интерпретативним пасажима допуњује Срдића-есејисту/теоритичара.

Лако се могу повући паралеле између ауторове прозе и огледа и у његовим романима и причама пронаћи утицај смртне жеље и лепоте смрти јапанске књижевности, фасцинација суицидом Куртиса, Тула, Мишиме и Воласа, макабричност и утицаји популарне културе и музике. Ова ауто-интертекстуалност изазива став Џона Фиска да су обожаваоци „читаоци који претерују: текстови обожавалаца прекомерно су популарне природе” и доказује да је Срђан Срдић више од поштоваоца поменутих уметника: њихов је одличан тумач.

„Исповести једног уживаоца“, Нова мисао, бр. 29, септембар/октобар, 2014, стр. 70.