Драган Бабић: ПРОШЛОСТ НИКАКО ДА ПОТОНЕ

(Даша Дрндић: Април у Берлину, Културни центар Новог Сада – Нови Сад, Партизанска књига – Кикинда, 2020)

Тужно је, али и парадигматично за нашу културу, што почињемо да се сећамо изопштених или прогнаних писаца тек након што престану да буду део наше стварности. Једна од таквих је и Даша Дрндић, чија дела дуго нису била штампана код нас, али се ситуација мења набоље, и протеклих година ову списатељицу читамо у издањима Партизанске књиге (Умирање у Торонту и Canzone di Guerra) и Академске књиге (Sonnenschein), а недавно се у издању Партизанске књиге и Културног центра Новог Сада појавило и њено дело Април у Берлину, првобитно објављено 2009.

Премда се о њему најчешће говори као о роману, ради се о полижанровском наслову који спаја елементе путописних, дневничких, мемоарских, анегдотских, есејистичких, документарних, истраживачких и филозофских записа са класичном прозом, што ауторка и сама истиче, изједначавајући свој лични нестабилни идентитет са нестабилношћу свог рукописа: „Ово моје није дневник. Није ни путопис, ни роман. То је нешто између. То је шепаво, сакато скакутање кроз згуснуто вријеме, кроз честице времена које су се од себе откачиле па плутају по потходницима садашњости. Скакутање између. Април је мјесец између, и Берлин је између, и Беч и Београд су између, и Ријека. Ја сам између.“ Такође, ово дело највише је на трагу ауторкине претходне књиге, романа Sonnenschein из 2007. године: након завршетка тог дела, док је оно у штампи, Дрндић одлази на једномесечну књижевну стипендију на језеро Ванзе, где се њена непосредна стварност сукобљава са симболичким потенцијалом простора на ком се налази. Наиме, она у Берлин стиже у великим боловима и нарушеног здравља, али и у животној доби у којој може сагледати своју прошлост на критички начин, суочавајући се са њом и анализирајући своје и туђе поступке који су усмерили њен животни пут. Са друге стране, једна од честих тема њене прозе, фашизам и Други светски рат, сада наилази на „нов“ материјал и инспирацију која је свуда око ње – на сваком кораку, у свакој улици, на сваком ћошку, у сваком кутку виле у којој је 1942. одржана злогласна Ванзејска конференција, и у сваком лицу у Берлину, Дрндић види неки подсетник или алузију на тај период. Због тога не чуди што она говори о жртвама рата, његовим невиним учесницима и онима чије ратне судбине одзвањају у њеној глави и преносе се у свест сваког појединачног читаоца. Крећући се и у другом смеру, односно проналазећи примере људи који су потомци оних Немаца који су, (не)вољно или (не)свесно, учествовали у ратним масакрима, списатељица осветљава везу ондашњих и данашњих генерација, као и њихових погледа на свет, између којих проналази некада изненађујуће чврсте везе. То је измешта из простора и времена у којима се налази, те тако одлази у сопствену прошлост и говори о одласку у Хрватску након више деценија проведених у Београду, изузетно критички се усмеравајући на све стране које су учествовале у распаду СФРЈ, на све њихове војске, вође и политичаре, као и на народ који је преузео њихов дискурс и почео да мења став према свакоме ко је одједном постао другачији. Стога Април у Берлину није само књига о фашизму који је тридесетих и четрдесетих година харао Европом, већ и свим оним мањим, али једнако трагичним и страшним фашизмима који и данас харају балканским простором у земљама које ауторка спаја не само у наслову свог дела, већ и у свом осећању прошлости.

Такође, ово је дубоко рефлексивна књига, и то на (најмање) два начина – она ступа у интертекстуалну везу са ауторкиним ранијим опусом, али се и позива на широк спектар дела других писаца које цитира, реинтерпретира, реконтекстуализује или анализира. Пре свега, то чини са дневничким белешкама Витолда Гомбровича и прозом Томаса Бернхарда, као и са познатим и непознатим ауторима који говоре о темама као што су фашизам и страдање у вихору рата. На тај начин, Дрндић ступа у дијалог са онима који су јој тематски и поетички слични, представљајући их публици која их не познаје, и смешта своје дело у овај богати регистар фикционалних и нефикционалних записа о једној од највећих трагедија нашег доба. Поврх свега, она упорно одбија да призна да је време фашизма, нацизма и Другог светског рата далеко иза нас, говорећи да се ради о догађајима који су и даље део нашег времена – „Прошлост никако да потоне, плута водама које око себе шире смрад, али и даље теку, овдје, тамо, диљем свијета; прошлост напада памћење, копа по сјећању, покушава очистити његово сметлиште, велики свјетски отпад“ – чиме нас упозорава да се против тих пошасти морамо наставити активно борити.

Непоштено би било свести Април у Берлину на тек неколико основних црта, али једини начин да се дело овог калибра у потпуности разуме јесте његово постепено и темељно ишчитавање, са честим паузама у којима би читаоци себи дали прилику да упију сву његову трагику и упечатљивост. Уз то, у свакој од тих пауза, читаоци би требало да размисле о периоду током ког нам наслови Даше Дрндић нису били доступни и разлозима те недоступности, те да се надају српским издањима њених последњих романа, Belladonna (2012) и EEG (2016).

(Политика – суботњи додатак „Култура, уметност, наука“,

10. октобар 2020, год. LXIV, бр. 26, стр. 2–3)