Драган Бабић: РЕЛИГИЈА, РАТ, ПЕСМА, СВАКОДНЕВИЦА

Стеван Тонтић: Анђео ми бану кроз решетке, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2010.

Буди узвишене језе гласник,

крик крста стишан, чујан свети мук.

Ко смрт натпјева, то је мој пјесник.

(„Анђео ми бану кроз решетке“)

Предност и једна од највећих врлина збирке изабраних или сабраних песама јесте то што она може да, путем само једне или неколико целина, представи читаоцу увид у целокупан опус одређених аутора, од момената њихових песничких почетака до оног трена у којем се дата збирка саставља. Својеврстан the best of у виду изабраних песама може да донесе и неке негативне стране јер не упознаје читаоца са потпуним радом песника, већ само са његовим најбитнијим деловима, али су предности оваквих издања скоро увек многобројније и очигледније. Такође, предност изабраних дела аутора који из разних разлога нису константно у фокусу читалачке публике им помаже да се, на неки начин, њој поново представе, али и да покажу своју вредност и због чега заслужују позицију међу писцима чија се изабрана или сабрана издања са правом издају. Тако они опет постају актуелни, читани и истраживани. Таква је и ситуација са Стеваном Тонтићем чија је збирка изабраних песама Анђео ми бану кроз решетке издата прошле године.

Са више од сто и двадесет песама, ово издање обимом и квалитетом превазилази многа слична и притом укључује све Тонтићеве претходне збирке, од Наука о души и друге веселе приче (1970) до Свето и проклето (2009). Кроз преглед ових десет збирки се лако прати песникова поетика током четрдесет година стваралашта, као и теме које су га окупирале променом времена, простора и државе у којима је живео. Песме у овом издању су класификоване према оригиналним збиркама из којих су узете и тако су наведене у садржају. Међутим, оно што се примећује је чињеница да не постоје формале назнаке унутар рукописа које упућују читаоца на то да престају песме једне збирке и почињу оне из следеће. Дакле, између песама нема прекида што је вероватно последица одлуке аутора и приређивача да дозволе и обезбеде песмама да несметано теку и настављају се једна на другу, што напослетку доводи не само до већег склада током читања, већ и до боље повезаности песама различитих циклуса. Та чињеница се наставља на приметан слободни стил већине песама, те се може приметити да се целокупан избор неометано развија од прве странице до последње. Једино што на моменте разбија ову концепцију су неколико кратких прича – прозаида, боље речено, или песама у прози – које могу да на први поглед изгледа чудно или неспретно смештено у овај избор, али се читањем открива разлог њиховог уврштања. Оне су прожете снажним присуством лирике која од њих одузима ону строго карактерисану прозну црту и тако их ставља негде између ова два начина изражавања. Уз то, њихова окруженост поетским формама доводи читаоца до закључка које се теме преливају између прозе и поезије, на које начине и због чега, те се тако види да Тонтић у овим причама експериментише са формом, али задржава своје основне мотиве и циљеве представљене у околним песмама.

Још једна особеност оваквог избора је могућност интерпретације и сагледавања поезије кроз две призме: са просторно-временског отклона и из близине. Читајући песме које су настале пре више деценија, у једном земљи која више не постоји, и посматрајући их са данашњим знањем, тј. познавањем догађаја и ситуација које су се десиле између времена када су песме записиване и када су читане, долази до препознавања назнака ствари које Тонтић предосећа и на неки начин пророчки записује. Тако се долази до стихова који најављују рат и изгнанство који су задесили не само њега, већ и читаве генерације пре и после њега; с друге стране, неки од тих стихова можда нису ни деловали тако озбиљно када су објављивани током осамдесетих, али им данашња временска дистанца даје важност (на пример: „свако се држи своје суштине. / зар ће мој живот, господе, мукло, неопажено. / кроза те да мине?“, „Језик“, или „Ми смо добро, мама. / Свако се окренуо своме послу. / На своју страну.“, „Писмо кући“, обе из збирке Праг из 1986. године). Дакле, ма колико неке од ових песама изгледале невезано за ратну тематику каснијих збирки, оне се данас могу читати у овом кључу и њима се могу приписати извесни дидактички елементи. Они су такође присутни и на индивидуалном плану у односу према читаоцима које Тонтић с времена на време упозорава на реалност, оно што је пред њима и оно што је прошло и оставило на њима траг („Убрзај корак, странче, / не застајкуј, / не обазири се. // Хладни пламенови у потаји / чезну да те лизну“, „У сјеверном граду“, из збирке Праг). Уз све ово се може приметити и развој тема и мотива кроз деценије стваралаштва, а услед промењене стварности песниковог живота. Посвећујући велике делове првих збирки преиспитивању религије и онога шта она значи песнику, лако је разумети зашто и критика наводи Бога као песниковог омиљеног саговорника и некога са ким он разговара и наставља дијалог, тек на моменте схватајући да је то понекад и монолог којим преиспитује самог себе. Даље, у поезији обојеној ратним мотивима, Тонтић се не обраћа Богу увек благонаклоно, већ га каткад и критикује или отворено напада („[…] Творац руком / по утроби Свијета опет џара. / […] / Да си бар руке од нас дигао! / Шаке си своје баш овдје завукао / у свјетску мрачину до лаката: / јаук и лом, брат на брата! / Нек сам и заклан, само не – клао.“, „Елегија за прекланог пјевца“, из збирке Благослов изгнанства из 2001. године). Тако се увиђа како се једна константа нит интересовања која заокупља песника од почетка ствалашатва мења услед атмосфере рата: остаје присутна, али прилагођена времену. Оно што на моменте одступа од тог окружења је начин на који Тонтић повезује рат са лепотом, поезијом, свакодневницом и обичним стварима. Иако у вртлогу, он успева да пружи себи и читаоцима увид у дешавања која се можда не примећују на први поглед у тим специфичним околностима. Тако он у неколико песама из збирке Сарајевски рукопис (1993), између осталог, представља ужас путем једноставног описа простора („Кућа геометрије пуна. / Квадрати. Кружја. Правоугаоници. / […] / А бљеште кугле, паралелопипеди – / цакли се Око. И мозак леди.“, „Стан“), записује контраст између рата и лепоте („Страх ме је / да јој стакло / у прејасно не суне лице / и не нагрди онакву / небеску љепоту, / ради које, мислим, и сунце излази.“, „Лице“) или поставља позицију и могућност поезије у доба рата („Мислећи на тебе прилично сам задовољан / што те не срећем на земљи којом газим. / Овдје се не роје пчеле, радосним напјевом не поје, / овдје је нож пропјевао, пријатељ народâ, мио побратим.“, „Писмо Васку Попи“). Након ратних тема, Тонтић се, сходно свом вишегодишњем игнанству, посвећује мотивима егзила, опет једнако упечатљиво као и оним претходнима, опет из прве руке и опет директно и снажно. Било да говори о општим проблемима или пореди себе са Одисејем („Још сам при памети, ал’ понестаје досјетки / којима бих доскочио силама безумним.“, „Одисеј Пенелопи“, из збирке Благослов изгнанства), он проговара јасним, каткад песимистичким гласом приповедача који је изгнан из своје земље. Тек се на крају, за сада последњом збирком из 2009. године, Свето и проклето, Тонтић повремено враћа својим изворним темама, преиспитивању религије и самог себе, као и индивидуалним и личним спознајама у хаотичном свету. Међутим, у овој збирци се увиђа дух времена које је прошло и оно остаје са аутором не само као последица, већ и као ожиљак и траг који остаје преко његовог песништва. Та лирика је обележена искуством и управо је то оно што ову збирку мења и разликује од ранијих. Ипак, може се увидети пун круг који настаје у стваралаштву овог аутора који успева да повеже теме почетака свог рада са темама његовог тренутног краја, али и да покаже начине сазревања и усавршавања.

На крају, читање ове збирке може да буде занимљиво и новим и старим Тонтићевим читаоцима, онима који познају његов опус, као и онима који се овим избором први пут са њиме срећу. Пошто им је дата могућност да сагледају најбоље из десет збирки последњих четрдесет година, они могу да препознају ствари које се мењају услед промена које изазива време, али и да запазе константе које остају исте и поред свих транзиција живота Стевана Тонтића, и зато се примећује да његову поезију, између других ствари, краси и један стабилан критички, понекад нихилистички, поглед на свет око јединке, те да збирка Анђео ми бану кроз решетке представља управо тај поглед којем се временом и променама мења фокус, али не и оштрина.

„Религија, рат, песма, свакодневица“, Златна греда, бр. 115/116, мај/јун, 2011, стр. 82–83.