Драган Бабић: САМ ПРЕД ОКЕАНОМ

Слободан Тишма: Бернардијева соба, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2011.

The quality in such plays that does shake us, however, derives from the underlying fear of being displaced, the disaster inherent in being torn away from our chosen image of what or who we are in this world. Among us today this fear is as strong, and perhaps stronger, than it ever was. In fact, it is the common man who knows this fear best.

Arthur Miller, “Tragedy and the Common Man”

Hidden corner on an empty street,
A pound of bread an’ a peace of meat,
A bottle of whiskey an’ a pint of beer,
That is all I need

Orthodox Celts, “Hidden corner”

Још као дечак, мислио сам да морам имати неку идеју водиљу, нешто што ће пресудно обележити мој живот, моје постојање. Истрајно сам радио на томе, тражио сам ту идеју, или сам се надао да ће она сама мене пронаћи, као нека врста вокације, позива са највишег места.

Анализати романа са много идеја, тема и мотива и имати у виду да је исти награђен битним признањем које се сваким читањем оправдава или негира, јесте слојевит посао који изискује разумевање више углова тог дела. Једно од таквих јесте и Бернардијева соба, роман који читаоца оставља са питањима које се баве разумевањем неколико аспеката приче Слободана Тишме: њене нарације, протагонисте/приповедача, његове околине, породичне и личне прошлости, опседнутости идејама, као и односа који ствара са олупином аутомобила у којем проводи дане и Океаном који је његов идеал.

Оно што се укратко може рећи о овом роману је у њега већ укључено: налик поступку из свог претходног дела, Quattro stagioni, Тишма је и Бернардијеву собу завршио кратким прегледом већ прочитанога. Последње поглавље, „Багателе (само за веома нестрпљиве)“, јесте управо оно што је у његовом наслову и садржано, сажимање целог романа на тек шест страница које ипак нису намењене нестрпљивима и онима који би само њих и прочитали, него то поглавље заправо представља извлачење најбитнијих детаља који су овим поступком не само поновљени, већ и потенцирани тако да су управо они ти који остају са читаоцем након завршеног процеса истраживања текста. Скоро свако од претходних поглавља поседује неку врсту сукоба или борбе која је заправо персонификација Пиштиних унутрашњих превирања, сумњи, проблема и мука. Чак и сама нарација укључује амбивалентност: она, поред већ споменуте једноставности дискурса, ипак врви од лирских утицаја и поетских исказивања емоција. Тај поступак се може објаснити не само утицајем Тишмине песничке прошлости, већ и уписивањем својих лирских доживљаја у протагонисту који је на први поглед једноставан, обичан човек, али пун уметничких доживљаја и потребе за поетском експресијом. Овим се његова „двострукост“ још снажније ставља у први план, али и објашњава: он је у стању да искаже свој уникатни идентитет управо зато што му аутор омогућава поетизовано изражавање. Уз то, тако се једноставније могу разумети његови унутрашњи сукоби који се манифестују сновима на јави, маштарењима и формулацијама стварности у сопственом уму. Тишма овим поступцима успева да повеже форму, структуру, теме, нарацију и карактеризацију свог протагонисте: те везе су толико чврсте да каткад изледа као да би се цео роман напросто распао када макар један од његових састојака не би био присутан и вршио задату улогу. Лако се може пратити кретивни процес аутора који црте јунака заснива на унутрашњим сукобима, њих објашњава породичном историјом, њен резултат је двоструки идентитет, а он се, даље, манифестује потребом за испресецаном нарацијом која води до фрагментиране форме поглавља у којима се дају детаљи онога што се збива у глави Пиште Петровића, да би се све напослетку заокружило рекапитулацијом која сажима радњу, појашњава судбину јунака и даје одговоре на сва питања везана за евентуалне неразумљиве делове. Битно је напоменути опседнутост Океаном која се пропагира не само на тематском плану, већ и формалном: роман је, дакле, флуидан, нарација је нестабилна, а поетизовани искази се попут таласа смењују са остатком приче. Ово се уводи епиграфом који је преузет из Лотреамонових Малдорорових певања и глорификује Океан исказујући поштовање. Тишма се, међутим, тиме поиграва, те не само да директно цитира тај исказ, већ га касније прилагођава себи („Поздрављам те, стари ледени Океане!“) и на крају понавља у благо измењеној форми („Поздрављам те, стари Океане, још једном. И буди им милостив.“) која исказује промену коју ток романа буди у њему. Уз то, аутор у нарацији на различито приступа временско/просторним одредницама: док је место детаљно описано (као и у претходним прозним делима, радња се одвија у Тишминој верзији Новог Сада у који пресликава стварне топониме делова града, улица и зграда), време није појашњено, те се о њему само може нагађати (један од ретких трагова је употреба немачких марака као монете, што упућује на последњу деценију XX века). Временски период трајања радње такође није прецизно одређен, него се наслућује из нарације праћењем напомена о томе у којем се месецу збива који догађај што уме да збуни читаоце и изгледа као грешка и недоследност аутора, али јесте довољно за несметано праћење приче.

Сваким поновним истаживањем последњег поглавља – у сврху добијања општих информација о радњи романа – читалац се може подсетити есенцијалних догађаја из живота Пиште Петровића, те поново разумети зашто је он такав какав јесте. Наравно, схвативши да се Бернардијева соба приповеда из првог лица и да је наратор у исто време протагноста радње и њен скоро једини релевантан актер, све прочитано се, зарад „исправног“ схватања, мора узети са резервом. Већ први пасус романа даје индикацију непоузданости (упознајући читаоца са олупином аутомобила, он признаје да није сигуран које је марке, већ да му се „чини“ да је у питању спортски модел мерцедеса) која се касније доказује више пута. Томе у прилог сведочи и разумевање да оваква нарација једноставно мора да буде непоуздана, не само због испрекиданог и нелинеарног представљања, већ и самом чињеницом да је Пишта особа која време проводи у размишљањима, машти и заблуди. Он је, по сопственом призању, шкарт људског рода, отпадак, одбачено „дивље створење које је било тешко припитомити“, осуђен на просечност, понижен, увређен, нецењен од друштва, асиметричан, „померен у неком правцу тек за који сантиметар“. Иако изгледа као да он константно вређа себе и уништава свој ауторитет као људску особу и приповедача, евидентно је да то није потпуно истинито, јер је и аутор у њега уписао неке позитивне одлике које он ретко исказује, скоро их се стидећи. Тако, на пример, у једном од „излета“ у приказивање сопствених квалитета, Пишта описује своје нагињање ка уметности и жељу да живи животом уметника: „Идеал су ми били животи песника, уметника, о чему сам у то време доста читао“. Он, ипак, као да за такву стварност нема снаге или воље, те проводи живот у покушају достизања слике уметника, али на теоретски, неконструктиван и некреативан начин. Истражујући књижевност, архитектуру, уметност, музику и филм, јунак схвата мизерију сопственог постојања и ствара идеју о томе какав био желео да буде уколико би био у стању да се за тај поступак одлучи, али, како сам признаје, „није имао храбрости да ствара уметност“. Његова клаустрофобија и паралишући страх од наизглед свега што га окружује, па и самог постојања, заробљавају Пишту не само у ограничен затворен простор (била то соба са Бернардијевим намештајем или олупина аутомобила), већ и у самог себе – и док је некако у стању да из првог затвора побегне, оне личне, самоиницијативно постављене решетке га не напуштају скоро до краја романа (може се, узгред, чак и тада полемисати да ли је он слободан или је завршно стање тек илузија којом лаже себе и читаоце). Његов страх га заправо и нагони на какав-такав покрет – при чему се не мисли на формално запослење које стално избегава, већ на свакодневицу која садржи нешто више од ленчарења и маштарења – али и то чини невољно. Након очевог одласка, његов стан постаје свратиште, место окупљања људи који личе на полу-свет и налазе се на граници изузетности и лудила, али их Пишта прима да не би био сам („Страх да бих могао остати сам је био основни разлог што сам примио у стан све те људе.“). Они присвајају тај стан и не само да их се домаћин не може решити, чак и кад почну да му сметају, него га они ни не схватају озбиљно, те он пацифистички избегава сукоб.

Корен свих проблема се може наћи у напуштању које је искусио од родитеља: отац се под изговором посла дистанцирао, а ранији одлазак мајке, у његовој десетој години, се може видети као најтрагичнији догађај Пиштиног живота и онај који је на његову психу оставио несагледиве поседице (сам исказује жељу за њом и признаје да му је „потребна само мајка и нико други“). То је узрок његове клаустрофобије и страха, али и благог одласка у лудило и манифестације драматичног понашања деценијама касније („Повикао бих на неком ћошку, скичао бих као прасе: Мама, зашто си нас напустила? Најчешће сам се њој обраћао: Тата ће умрети, остаћу сам, ужасно се плашим да будем сам, мама!“). Њене касније спорадичне посете му остају забележене у сећању, али не нуде одговоре и спокој, већ иницирају бржи пут у немир. Слуђеност његове егзистенције се огледа и у проблематици полног дефинисања сопствене личности: он бежи од своје садашњости у измаштану стварност других људи, желећи да промени себе и своје стање – „Нисам волео себе. Често сам замишљао себе као неког другог. Желео сам да променим пол, имао сам услове за то.“ Признаје да му недостаје мушкости – и у понашању и буквално, наводећи димензије свог органа – и да међу ногама нема ништа, те да му се на путу да постане жена препречило само психијатријско мишљење. Због немогућности да се тако оствари, он мења понашање на скоро схизофрен начин, почиње да говори у женском роду, мисли о себи као о жени (овде се читалац може подсетити да је роман писан за „контратенор“ и шта то може да означава), што кулминира помућеним стањем свести и двоструким идентитетом („Ја сам био само мала сирота девојка која се проституише у уским оквирима сопствене распаднуте непостојеће породице“). Дакле, закључује се да узрок Пиштиног понашања и разлог његовог поремећеног живота лежи у породици и, посебно, губитку мајке, те се тако он може посматрати као скоро психијатријски случај/болесник, али се схвата да из тога следи све остало: самоћа због које прима људе у стан, опседнутост океаном и олупином, осама, као и нагон ка идејама. Пишта се свог бола решава тек крајем романа, ритуалним купањем, физичким и менталним прочишћењем и скоро нејасном симулацијом разапињања на крст приликом које доживљава максимум еротског узбуђења („Она стварчица, не знам како већ да је назовем, покренула се међу мојим ногама“), те нису ретке интерпретације које то виде као последњи чин полне збуњености и привржености женској страни и принципу – али, са друге стране, збуњује то што јунак крај романа и (коначни?) духовни мир дочекује у женском друштву у заједници која наводи на размишљање о томе шта тај женски принцип који Пишта проналази говори о њему и наставку његове полне збуњености. Ове контрадикције и нејасности благо кваре утисак читања јер није потпуно јасно којој страни одлуке  аутор нагиње, али и сам чин разапињања и, поврх свега, чињеница да је оно само симулација, делује нејасно и збуњујуће услед конотација и призивања утицаја књижевних и религијских алузија које нису довољно појашњене.

Удаљеност од људи и света око себе, посебно гостију/узурпатора у стану, тера Пишту да се пресели у олупину аутомобила коју затиче испред своје зграде: он је током целог трајања романа опседнут њиме и потпуно му посвећен, све док олупина, у моменту када се јунак одлучује да оде из града, необјашњиво нестаје са паркинга, након чега он остаје погођен и поражен. Управо та полу-распала шкољка, која толико подсећа на њега самога, у протагонисти буди сећања на удес којем је присуствовао много година раније када су две девојке у два аутомобила врло слична „његовој“ олупини (јер је он током трајања романа потпуно присваја и сматра је „кућом“ више него свој стан) завршиле у мору уз Јадранску магистралу. Овај догађај, вероватно због гриже савести, остаје са њим целог живота и обележава га, не дајући му мира. Он, такође, повезује олупину из његове садашњости, даје читаоцу увид у прошлост и представља везу са океаном о којем сања и који поштује (најчешће се ка њему односу као према „Океану“, замишља да живи на његовом дну и да је он заменио његов свет). Океан је присутан скоро на свакој страници романа: Тишма га ставља у први план и он изгледа као јака универзална сила која обузима Пишту, олупину и сам роман. Он чезне, још од детињства, за кућом на обали мора, те целог живота, посебно након несреће којој сведочи, жели да се врати води, Океану, и кућној хармонији коју као да никада није доживео. Овде се види још један утицај његовог одрастања и поремећених породичних односа, али и повезаност са мајком која се меша са фасцинацијом океаном у ковитлац који заправо и јесте Пиштин живот који садржи само мајку, Океан, намештај, несрећу и олупину: „Сетио сам се да су њене очи имале чудну способност да мењају боју. Некад су била плаве, некад зелене, некад сиве или љубичасте и то једно око, овакво, друго, онакво. Ја сам пак био плавоок, воденасто плавоок. Са таквим очима нисам видео скоро ништа сем Океана, или тек понешто. У сваком случају, не много тога. Помислио сам колико је далеко Океан који је заправо сама светлост“. Сакупљање мотива у један већи, свеобухватни, и међусобно претапање идеја је константно присутно у Бернардијевој соби, али и у току свести наратора: он је фасциниран идејама, окупиран је њима и посвећен мисији да га увек прати нека, стално променљива, идеја. Оне му долазе и одлазе, а он им се посвећује мање или више детаљно, али од њих нема скоро никакве користи нити доброга: узрок томе се може наћи у простој доколици у којој проводи године, али и у његовој лењости да зачетке тих идеја преточи у нешто више. Он размишља, непрекидно и дубоко, али га мрзи да ради било шта више од тога, те је управо из тог разлога неспособан да поврати свој стан и организује сопствену егзистенцију, већ се препушта животарењу у олупини аутомобила уз свакодневно маштарење и фантазирање. Једина опипљива ствар у његовој средини – сем, наравно, олупине коју присваја – јесте намештај по којем роман носи име и који је Пиштина најзначајнија материјална и емотивна својина. Занимљиво је, међутим, како се његова улога „мења“ током романа и кристализује у животу протагонисте. Он је у почетку напросто одушевљен њиме (схвата да је то „нешто изузетно вредно, оригинално уметничко дело, настало у ери репродукције уметности, што је био парадокс злата вредан“) и цени га не само зато што је вредан, већ је тај намештај за њега успомена, симбол породице и срећнијих времана и једина сентиментална вредност преостала иза родитеља. Пишта га чува, конзервира и закључава у собу у коју је само њему допуштен приступ, те чак и размишља о намештају док је у олупини. Он неће да га прода ни по коју цену, а када бива истеран из стана, једина брига му је шта ће бити са Бернардијем (временом се у његовом уму намештај, његов архитекта, удес са којим га Пишта повезује и емотивна осећања која гаји ка њему стапају у једну причу), што Тишма често понавља, али се и потенцира брига како спојити мерцедес и намештај, једине вредности са којима је у додиру, и то је нешто о чему јунак сања. До тога долази када се коначно потпуно пресели у олупину, а намештај у најлону бива премештен на паркинг, препуштен пропадању и утицају околине. Напокон, када се „удомио“ у олупини, одлучује да га се реши, али не да га прода купцу из Загреба, већ да га поклони; ту се може пратити развој његове фиксације, од тражења рачуна до пристојности, те се схвата да намештај сада функционише у сврси идеје и да га Тишма поставља у положај потчињен њој. Завршни део фарсе око намештаја представља разбијање илузије о његовој аутентичности када се схвата да то заправо није „Бернардијева соба“, већ шведски намештај који је његова мајка купила много година раније: овај тренутак се може приметити као крај Пиштиног дотадашњег живота, уз његов видни очај: „А све је било илузија. Занемео сам. […] Оде мој лажни „бернарди“, одоше мојих тридесет и кусур лажних година“. Касније је, међутим, евидентно да је намештај (и сећање на породицу и пређашњи живот, итд.) остао са њим и до краја романа, при сцени разапињања на крст и поновног рађања када га се он сећа и потпуно се са њим идентификује. Крст је у основи сваког комада намештаја који је минималистичког пројекта и као да је прилагођен Пиштином телу које, као и намештај и он сам, има своје недостатке. Појам „упражњеног места“ је тај који повезује све битне чиниоце овог романа: олупину, намештај, крст, тело јунака, његову мајку и егзистенцију, а празнина која се кроз те елементе манифестује јесте оно што што есенцијално твори протагонисту. Кроз промену перцепције намештаја се, дакле, може пратити развој Пиштине посвећености: то се мења од идеје да паковањем те собе у најлон ствара уметничко дело (вероватно једино у животу) до разбијених маштарија о њеној посебности, али је снажно поистовећивање увек присутно („[У]осталом, сваки комад је уграђен у мене, ја сам тај намештај без остатка.“).

Већ се првим читањем увиђа колико је Пишта Петровић специфичан лик, не само у опусу свог аутора (за који се, узгред, може рећи да кулминира овим делом), већ и гледано у ширем контексту. Он је модерни Диоген и обичан човек скоро у оном смислу у којем га је посматрао Артур Милер (есеј “Tragedy and the Common Man” из 1949. године); носи име помешане двоструке конотације предела из којег долази, кроз њега преламајући свој двоструки идентитет, ужива у минималистичким условима егзистенције и представља своју причу на једноставан начин који, понављајући најбитније детаље, наводи читаоца да схвати њихову важност у том скромном животу: Пишта је продукт размишљања, мозак без тела, посвећен тек неколицини битних ствари. Роман се развија између визија намештаја, олупине, Океана и јунакове мајке, а све те слике се стапају у њега: Бернардијева соба је та која спаја прерасло дете и његову мајку чије га велике океанскоплаве очи подсећају на нешто за чим жуди, за Океаном који би му био ново уточиште након што је оно прво, право и оригинално, изгубио. И када га напусте олупина и намештај (што се дешава у исто време, јер загребачки купац руши обе фантазије: нити је олупина, како је Пишта маштао, некада припадала Бернардију, нити је намештај његово дело), Пишта Петровић остаје сломљен човек којем једино мајчина рука, нејасним и симулираним религиозним препородом, помаже, наводи на прочишћење и поновно рођење, искупљујући се за своје грешке које и јесу корен његових проблема. У том се, дакле, кругу крију живот протагонисте Бернардијеве собе, он сам, цео роман, али и разумевање идеја које Слободан Тишма покушава да пренесе на читаоце.

„Сам пред океаном“, Златна греда, бр. 123/124, јануар/фебруар, 2012, стр. 71–73.