Драган Бабић: ТУЖНО ЈЕ БИТИ… МУШКО?

Крста Поповски: Трудови, Културни центар Новог Сада, 2014.

Било да ли се ради о Одисејевим морнарима, дон Кихотовом премеравању противника или Набоковљевој перцепцији истине и стварности, илузија, као књижевна тема, мотивација и сила, унутрашњи нагон јунака који мути поглед и тера на акцију или ауторско завођење читалаца на погрешни колосек, је једнако мрена колико и врата у искренији унутрашњи свет жеља. Ово је случај и у роману Трудови Крсте Поповског.

Његов протагониста-наратор је хомосексуалац у тридесетим годинама који, на лечењу у болници, умисливши да је трудан и желећи да роди бебу, почиње да мења сваки битан аспект свог света и дотадашњег живота, прелазећи у ново стање, идентитет и понашање. Он описује своје промене и писањем бежи од стварности, а понуђене варијанте рукописа, Дневник трудбеника, Дневник трудника, Успомене, Спомени и Моји трудови, представљају ширину његових преокупација и везу садашњости и прошлости: „мислим при томе на све своје животне трудове и недаће“. У центру је, попут сва три досадашња романа Поповског (Тата, Еј и Судбине), троугао јунак–породица–друштво, а гротеска се изнова намеће као једна од најјаснијих одлика наратива и постаје средиште ауторове поетике. Но, поменута веза није једина која се остварује са ранијим делима, већ се аутоинтертекстуалност чита и на тематско-мотивској равни у породичној дисхармонији, детету које анализира поступке родитеља и примењује их на себи, формирању нове породице, као и ставу о корумпираности појединаца, друштвеног система и човечанства. Стилистички и формално гледано, песничка вокација аутора се крије у поднаслову дела („прозни венац“), а овај манир је пренесен у прозни оквир и петнаест поглавља (епских певања), те чак постоји веза између крајева и почетака одређених, док завршни пасус романа пресликава уводни. Уз то, израз дела је наставак ранијих; његове дуге реченице, дескрипција, проширене метафоре и детаљно разрађени описни пасажи којима свакодневне ствари бележи на неуобичајан начин једнако засмевају читаоце колико их на моменте и замарају, али се аутор сада критички односи и према самом себи: отвореним ставом протагонисте да је његов говор претерано китњаст пошто свесно пакује „сваку реченицу као старинско писмо“, Поповски манифестује аутоиронију која није присутна у ранијим делима.

Мешавина реалистичког приповедања, гротеске и благе фантастике се најлакше може објаснити детаљнијим описом два аспекта приповедачеве личности: сексуалног опредељења и трудноће. Као један од врло ретких књижевних дела претходних година који се може разумети преко тзв. квир (queer) теорије у чијем су средишту хомосексуални аутори, јунаци, теме или ситуације, роман тражи осветљење у овом кључу, али и одговор на питање у каквом су односу сексуалност протагонисте и његова жеља за потомком. Иако се често погрешно сматра да је овај правац врло нов, он је одавно присутан, што доказује и чињеница да му је снажно претходио Мишел Фуко који, по Џонатану Калеру, „‚хомосексуалност‘ посматра као идентитет који је продукт низа дискурсивних пракси 19. века“. Поповски прати развој термина квир – од пежоративне употребе, преко ознаке еманципације до, напослетку, ревалоризације – а наратор пресликава како је значењска ознака „од симбола девијације постала знак афирмације сексуалне другости“ (Ана Бужињска и Михал Павел Марковски, Књижевне теорије XX века). Он у почетку стрепи да предочи своје опредељење оцу официру, касније се осећа слободно да га опише читаоцима, не крије га у болници пред пацијентима и лекарима, иако је у више наврата нападан због тога, али га ова особина константно одваја од људи у окружењу. Помоћу ње гради многоструки идентитет и позицију у друштву, у болници и ван ње, јер не само да је хомосексуалац личност („прошлост, повест и детињство, карактер, начин живота“) и врста (Фуко, Историја сексуалности: воља за знањем), већ је, као врхунац квир теорије, постао парадигма маргине: наратор Поповског представља све који су било како изопштени, скрајнути, уклоњени и сматрају се настранима (отуд и реч „queer“), чуднима или другачијима. Тако децентрализовани субјекат добија важност и његово опредељење представља свет репресираних „Других“ у јавном простору, али и идеолошку расправу о сексуалности, браку и позицији припадника свих мањинских група. За наше читалаштво је посебно интригантан однос хомосексуалног и религијског контекста у којем наратор себе иницијално констрастира са својим традиционалним оцем, а после идентификује са Христом: он прво постаје иконописац, па онда и пастир-генерал који своје стадо (пацијенте, Картагињане) води у борбу против лекара (Римљана). Мешајући библијски и војнични дискурс, ставља се у позицију учитеља или месије (као у роману Судбине) ког окружују искушења, четири јеванђеља, олтар, верни следбеници и фигура оца као крајњег спасиоца, Атласа и старозаветног Бога.

Роман Трудови је заправо представа нове врсте брачне заједнице коју читаоци упознају након успешних и неуспешних бракова, разрушених, непостојећих и зачетих породица и посвађаних или хармоничних супружника из ранијих романа Поповског. Овај нови тип везе је актуелан и неистражен, а тежњу наратора у поговору сумира Саша Томашевић: „Писац виче: хајде да стожер друштва поново постане породица! Нећемо коров нашег несигурног времена, који се ‚залива и нама потура као ретка биљна врста‘! Хоћемо плодну ораницу, заједницу која ће бујати и рађати“. Премда је не до краја прецизан и благо двосмислен, можда и на штету интенција аутора, писац поговора исправно примећује да је основна опсесија протагонисте да роди дете себи, партнеру и родитељима, иако га нико – сем оца – у томе не подржава. Он своју нову породицу сматра „за сасвим равноправну с осталим породицама“ и највише од свега жели кућни мир и разумевање које није имао у детињству. Априорна тежња ка остварењу у кругу породице је снажна код њега иако је у вези која никако не може да се самостално репродукује. Из овог разлога, а свестан да ће долазак детета побољшати однос са партнером, он умишља трудноћу, бежи у илузију и потпуно јој се препушта, не само занемарујући све што не иде у прилог тој идеји, већ и игноришући очигледне знаке психолошких проблема и стварне болести. На крају чак замишља своју средњошколску љубав и жели да дете, након што га партнер оставља, роди њој и да заједно формирају породицу. Истовремено, на тренутке је свестан својих обмана, мада се не обазире и не схвата их озбиљно: „Све сам чуо, али се то на мене није односило“.

Заслепљен мирним животом и под теретом сексуалног опредељења, наратор романа Трудови замишља трудноћу и формира везу између ње, своје сексуалности и обољења: „Ипак сам ја хомосексуалац, ми имамо неке своје особености, можда и болести које друге пацијенте заобилазе. Морао сам да [лекару] скренем пажњу“. Овде се уводи и повезаност болести и благе фантастике из романа Судбине (поремећај хипофизе због мистериозне бактерије која мења физички изглед јунака), а битно је поменути и став Цветана Тодорова који наводи да је хомосексуалност „друга варијанта љубави коју фантастична књижевност често узима као тему“ још од романа Ватек (1786) Вилијема Бекфорда. Наравно, овај роман није фантастичан у класичном смислу нити се може у целини анализирати у том кључу – што би се могло лакше учинити ако би сви мушкарци у њему затруднели – али немогуће стање и идеја о мушкој трудноћи, потпуној вери у њу и визуализација сцена порођаја, иако различита од оних које Тодоров и остали аналитичари фантастике наводе као кључне, ипак носе одјек ове књижевности. Ако се она препозна као приповедање које „воли да представља нама сличне људе који живе у стварном свету као и ми, а изненада се нађу у присуству необјашњивог“ (Луј Вакс) или „раскид са признатим поретком, продор неприхватљивог у окриље непроменљиве законитости свакодневице“ (Роже Кајоа), онда идеја о трудном мушкарцу постаје кредибилна као благо фантастична и алегоријска. У овом схватању Поповски подсећа на, рецимо, романе Жозеа Сарамага – свет његових јунака је исти као свет читалаца, реалност коју познају, али, због једне ситнице која се додаје или одузима (изненадно необјашњиво слепило, нестајање смрти или одвајање Пиринејског полуострва од Европе), он је искривљен, измењен и очуђен.

Сва четири романа Поповског садрже јунаке који су несвесни стварности и својих менталних или физичких болести и недостатака, али Трудови описује и најснажнију критику друштвеног система и представља цивилизацију као болесну и корумпирану. Подривање се одвија на најмање два нивоа; први, очигледни, доноси изневерена очекивања јунака: син није трудан већ болује од тумора фетусног облика, мајка га напада и игнорише уместо да му помогне, љубавник га напушта, лекари подржавају његове илузије ради личних себичних циљева, а остали болесници га нападају, шиканирају и повређују јер их је издао, те је једина позитивна фигура отац који помаже протагонисти у покушају искупљења за лоше понашање током његовог детињства када негативно утиче на сваки елемент синовљеве личности. Други, скривени, ниво критике се крије у иронијском подривању устаљених принципа и друштвених окружења – ако хомосексуалац рађа дете, шта је онда етаблирано, на шта модерни човек може да се ослони и како препознати родне идентитете у данашњем свету? Раније поменута квир теорија „покушава да избегне једнозначна усклађивања“ и уводи скепсу у разумевања појмовима „мушкости“ и „женскости“ (Књижевне теорије XX века), што је и овде присутно: протагониста излази из границе свог полног/родног одређења и не само да успева да „у себи изокрене мушко и женско“ (Фуко) и изабере сексуално опредељење, већ и иде даље од тога, задирући у једино искуство које је доступно искључиво женама. Његов идентитет је, дакле, несталан, променљив и константно нов, што се, опет у кључу поменуте теорије и Џудит Батлер, може читати као деконструкција норматива и истраживање измењених појавних облика сопства. Он је у почетку свестан свог избора, дели га са околином, али касније, након негативних искустава, сумња у њега и неочекивано признаје: „Па да, и [у младости] сам се стидео што сам педер. И тада сам схватао да то није право. Стидим се и сада, само тиме парадирам да би испало обратно“. Под притиском околности бежи од дотадашњег идентитета и хрли га новом: очинству, пронађеној мушкости и хетеросексуалности. Оваква комплексна критика средине у којој је питање истополних веза у најмању руку проблематично кулминира предајом наратора: „Можда још има времена да постанем мушкарац. Кад се породим. Треба мушко да будем“. Порођај би, дакле, био лепа вест и позитивно разрешење јер би значио да не умире од тешке болести и да ће формирати породицу, али би означио и повратак међу мушки род којем сада сматра да припада. Његов став да је добро бити мушко се може поредити са завршним стихом Црњансковљеве песме „Гардиста и три питања“ и управо дилема да ли је данас добро или тужно били мушко (или, уосталом, женско) и питање како се род дефинише у постмодерном свету и нашем друштву отварају границе романа Трудови: он је више од породичне приче и садржински је богатији од ранијих дела Крсте Поповског, те дискусије које иницира расту у позитиван пандан одређеним неубедљивим деловима.

„Тужно је бити… мушко?“, Златна греда, бр. 157/158, новембар/децембар, 2014, стр. 71–73.