Duhovi Balkana, sa zadnje korice

            Svekolika književnost izniče na tekstualnom sećanju. Celi svet nije drugo do tekst. Ja sam pisac i moja linija porekla nije krvna, već tekstualna. Otuda su Duhovi Balkana autopoetičko samopropitivanje popločano rečima. I otuda su eseji „Simetrija vrtloga“, „Duhovi balkanskog romana” i „Blistavo mnogoženstvo knjiga” glavne arterije ove knjige.

            Esej (koji je inače osvestilo doba renesanse) u osnovi jeste razobličavajuće sagledavanje. Pisati esej to zapravo znači u isti mah razobličavati i osmišljavati. Besmisleno je samo ono što je neosmišljeno. Sam čin pisanja jeste u suštini tkalački zanat, pri čemu se reči preobražavaju u formu. Pisanje je čin vere. Svaki čovek sačinjen je od religioznih kostiju. No, mene ovde nije zanimalo naučno istraživanje književnosti. Pišem metaknjiževne oglede. Na utopiju gledam kao na prostor sna, kao na nešto neostvarivo, kao na oblik nihilizma. Dakle, nisam platonist. Za mene je idealno ono što je stvarno, a lepo ono što je prolazno. U biti, stvarno i prolazno su jedno te isto, blizanci koji se nikada ne razdvajaju, Kastor i Poluks, sinovi Zevsa i Labuda, Jedno. Živimo u dobu u kome se u provalijama magmi gase duševni koreni savesti i poslednje iskre sećanja na svetle kultove i sve što je uzvišeno.