КЊИЖЕВНО ЗАВЕШТАЊЕ (Милан Милишић: Сабрана поезија I, Нови Сад: КЦНС, 2016 [i. e.] 2017)

Један у низу великих издавачких подухвата Културног центра Новог Сада је и покретање едиције „Капитал”, са намером да се сачувају опуси оних књижевника који су обележили српску књижевност краја 20. века. Објављивање Сабраних песама Милана Милишића, дубровачког књижевника упамћеног како по свом разноврсном књижевном раду, тако и по трагичној погибији у гранатирању Дубровника 1991. године, прва је у низу тих прегалачких активности, којој су уследила објављивања Сабраних дела Александра Ристовића и Вујице Решина Туцића.

Пишући поезију, есеје, путописе, драме, један роман (Капетанова кћи), али и књижевне репортаже, Милишић је створио завидан опус, који тек чека озбиљнију критичарску рецепцију. Упамћен као неконвенционална личност, он је и у поезији оставио трагове своје изразите индивидуалности, у шта се читалац књиге Сабрана поезија I, коју као уредник потписује Ален Бешић, а као приређивач Марјан Чакаревић, лако може уверити.

Ниједан приређивачки посао није лак, а понајмање приређивање рукописних заоставштина оних стваралаца које је смрт затекла изненада, усред многих покренутих а недовршених послова. Сам Милишић је, према речима приређивача у „Белешкама о приређивању и напоменама о верзијама”, припадао оној групи песника која своја дела никада није сматрала до краја довршеним. Није се одвајао како од необјављених, тако и од објављених текстова, настојећи да приликом поновних читања увек нешто коригује и додатно мења. То посебно потврђује чињеница да је примерке својих збирки из властите библиотеке наново исправљао и дорађивао. Готово свако његово дело, о чему сведочи заоставштина, имало је своје касније дораде, што значи да је Милишић константно кориговао своје писање у складу са претпостављеним естетским циљевима.

У првом тому Сабране поезије налазе се све Милишићеве објављене збирке, потом оне књиге које је аутор у мањој или већој мери припремио за штампу, али и песме из заоставштине, за које Чакаревић наводи да мање или више припадају ширем кругу појединих збирки. Будући да га је, како смо поменули, изненадна смрт прекинула у стваралачком подухвату, заоставштина је пуна чак и његових личних недоумица насталих приликом разврставања и накнадног додавања одређених песама већ постојећим целинама (збиркама). То је представљало посебан изазов и за приређивача, који се носио са сваким проблемом понаособ, избегавајући да један исти принцип за уклањање недоумица примени на сваки појединачни случај. На тим местима је воља приређивача односила примат над неодређеном и непознатом вољом аутора, представљајући само једно од могућих разрешења конкретних дилема. И поред, како примећујемо, врло помног ишчитавања Милишићевих песничких рукописа, о чему сведоче бројне напомене, а посебно оне које се односе на различите верзије истих текстова, Чакаревић наводи да је увид у заоставштину, о којој се брине песникова супруга Јелена Трпковић, могао бити и подробнији, али да је из техничких разлога у неком тренутку посао морао бити окончан. Зато и остаје отворена могућност да се неке ствари могу накнадно исправити, уколико за тим буде било потребе, и то у оквиру другог тома, у којем ће бити објављене песме из периодике, као и све песме из заоставштине.

            Први том обухвата следеће збирке: Волеле су ме две сестре скупа (1970), Кога нема (1972), Живјела наша удовица (1977), Зград (1977), Having a Good Time (1981), Мачка на смећу (1984), Врт без доби (библиофилско издање, 1986), Волиле су ме двије сестре, скупа (1989), Треперење (1994), Флеке (1991), али и књиге а децу – Тумарало (1986), Настрана врана (1995/191), и Муфица (2011/1991). Вођен добрим приређивачким принципима, Чакаревић се најчешће одлучивао за прва издања, док је у напоменама наводио евентуалне измене аутора пронађене у његовим примерцима књига из личне библиотеке, док је песме из саме заоставштине уносио према последњој утврђеној верзији. Треперење је последња збирка коју је Милишић у потпуности приредио за штампу, али чије је објављивање каснило три године због рата. Њој су придодате две песме из збирке Флеке, унете према финалној рукописној верзији, различитој од првог издања из 2001. године. Песме у Додатку припадају ширем кругу ове збирке, али нису нашле место у коначној верзији садржаја. Тумарало је изашло према издању часописа Дубровник, а Настрана врана уз консултовање свих издања и рукописа.

Адекватна методолошка приређивачка апаратура види се у свим елементима, а нарочито у обимним напоменама које се налазе на крају књиге. Вредност тако урађених сабраних дела, са увидом у различита издања као и верзије текстова из рукописне заоставштине, уз евиденцију свих уочених разлика, јесте у томе што се постају добра основа за нека потоња критичка издања.

По објављивању првог тома Милишићеве поезије, започело се и са публиковањем сабраних дела друге двојице књижевника, који су својим стваралаштвом обележили наше доба. Два тома Сабраних дела Александра Ристовића (2017, 2018), приредили су Ана Ристовић, Марјан Чакаревић и Ален Бешић, а приређивачке белешке, као и у случају Сабране поезије Милана Милишића, исписује Чакаревић. Објављивање Ристовићевог дела је замишљено у три тома, чиме би био заокружен његов читав стваралачки опус, који поред књига поезије, обухвата и роман, есејистику, преводилачки рад и књижевну критику.

Прву књигу Сабраних дела Вујице Решина Туцића приређивачки потписују Ален Бешић, Марјан Чакаревић и Синиша Туцић, и она окупља опус једне од култних личности новосадског књижевног живота, односно новосадске неоавангарде, како у поговору „Песнички пустолов у језичкој лабораторији новог” и наводи Владимир Копицл. Први том, поред збирки песама, обухвата и прве Туцићеве песме из зборника Тишина говори о људима (1964), које касније нису прештампаване. Ту су и текстови-колажи објављивани у периодици, али уз напомену да, услед недостатка потпуне библиографије овог аутора, постоји могућност да се, како у периодици, тако и у приватним архивама, може наћи још Туцићевих радова, који могу бити додати другом тому Сабраних дела, где се очекују прозни, есејистички текстови и интервјуи, што је одлична прилика за формирање аутопоетичке основе за будућу нову рецепцију дела овог аутора.

Циљ оваквих подухвата које успешно спроводи Културни центар Новог Сада није само публиковање вредних књижевних дела како би она била сачувана од заборава, већ и да се дође до неке нове читалачке публике. Ово није само књижевно штиво за младе генерације, неупознате са стваралаштвом поменутих аутора, већ и за оне старије, које сада имају прилике да се на једном месту сусретну са вредним књижевним опусима у целости. Са друге стране, оваква издања су одлична прилика за истраживаче који би се могли подробније позабавити новом критичарском рецепцијом, са одређене временске дистанце, али и из једне другачије културно-политичке перспективе. Ширећи границе канона, на овај начин, доприноси се не само употпуњавању историје српске књижевности, већ и сагледавању нашег књижевног стваралаштва у ширим и другачијим контекстима.

 

Јелена С. Младеновић

(Градина, бр. 88, стр. 177–179)