Културни центар Новог Сада објавио „Април у Берлину” Даше Дрндић
„Берлинско лоботомирање прошлости благо је и опрезно у односу на оно хрватско или постјугословенско опћенито. Берлински палимпсест готово је весео и несташан, јер мало тога жели посве покопати, бaр не одмах.
Некадашња Stalinalle, 1961. преименована у Karl Marx-Allee, тај социјалистички Champus-Elysees, булевар прикладно широк и дуг за грандиозне првомајске смотре ратне и војне опреме, којим су тисуће и тисуће војника у кореографираним формацијама практицирале парадне кораке, као да плешу, враћа слике из ’наше’, југославенске прошлости када су грађани весело махали крутим папирним заставицама; тај берлински булевар и данас се тако зове – Karl Marx-Allee. Има ли у Хрватској неки трг или улица Маркса и Енгелса, не знам. Знам да је онај београдски нестао, да се трансформирао у Трг Николе Пашића. Али и у западном дијелу Берлина постоје булевари којима су од 1934. до 1944. марширале војске. Авенија Каисердамм, што се претаче у Бисмарцкстраше, па у Страше дес 17. Јуни, једна неописиво дугачка и прегледна авенија што пролази од Тхеодор Хеуш Платза и иде све до Брандербуршких врата, такође је реминисцентна. Данас, као да се руга повијести, тим булеваром бучи и тече чувена разголићена, за многе анестезиране узнемирујућа – Парада љубави”.
Одломак је ово из „Априла у Берлину”, култног романа Даше Дрндић (1946 – 2018), који је управо објавио Културни центар Новог Сада у едицији „Интеграли”, коју реализује у сарадњи са „Партизанском књигом”. Рођена у Загребу, Даша је од 1953. живела у Београду, где је и дипломирала енглески језик и књижевност на Филолошком факултету, а захваљујући стипендији Фулбрајтовог програма похађала је постдипломске студије у САД, где је и магистрирала 1971. године. Од повратка у Београд радила је као уредница у издавачкој кући „Вук Караџић“ а потом у редакцији Драмског програма Радио Београда као ауторка многих радијских програма за које је добила низ награда. А онда је кренуо распад Југославије, земље коју је стварао и њен отац – Љубо Дрндић, организатор партизанског устанка у окупираној Истри. Атмосферу која је и у главном граду некадашње заједничке државе одражавала њен крвави распад Даша није издржала, и сели се најпре у Ријеку, али како је и тамо дошла у сукоб са национално успаљеним патриотама/домољубима, одлази у Канаду. У Хрватску се враћа 1997, али овога пута у Истру, где ће њен ровињски стан постати стециште интелектуалаца са читавог екс-југословенског простора. Објављивала је прозу, књижевну критику, те игране и документарне радио-драме, а поред „Априла у Берлину”, вишеструко су награђивани и њени романи „Марија Цзęстохоњска још увијек рони сузе или Умирање у Торонту“ (1997), „Sonnenschein“ (2007), „ Belladonna“ (2012) и „ЕЕГ“ (2016).
– „Април у Берлину” део је завере оних који не желе да забораве, уверени да је сећање хумани императив, све и ако не може да буде лек и превентива за узроке зла– оцена је књижевног критичара Саше Ћирића. – Отуда ова књига избегава репетитивну патетику прирођену официјелном сећању које обично декламује формула “да се никад не понови”. Понављање непоновљивог је суморна неизбежност трајања људског рода. Ипак, ова књига не мари за ту неизбежност призивајући духове уморених и блиских, изнова се уносећи у реконструкцију нацистичког поретка злочина коме је било подређено све: идеологија расне хигијене и расне супремације; култ инстинкта, здравља и борбе; прогрес науке и технологије; опортуност и саучесништво застрашених, корумпираних и пођарених грађана. Ипак, ово није анахрона књига. Етнонационализми јужнословенских народа преузели су доста тога из нацизма, па смо добили: чист језик, очишћену територију, маргинализацију антифашизма, ратне злочине аболиране траумом властитих патњи, становништво пођармљено мржњом према комшијама, медије и интелектуалце као добровољне гласноговорнике национализма.
„Април у Берлину” заправо је мешавина есеја, дневника, историографије, мемоара, албума, путописа и романа, али у својој суштини она је пре свега књига сећања, често веома личних. Али, како то у поговору истиче књижевни критичар Владимир Арсенић, „зар је сећање икада другачије”. При томе “Април у Берлину” заправо истражује историју средње Европе, тог простора који, више него голе географске чињенице, одређују људи и њихове судбине, њихово кретање, миграције, било економске или оне политичке. На том фону Даша Дрндић и креће у истраживање емигрантских судбина, како њене властите, тако и њених саговорника, полако градећи велику причу.
– У јеврејској традицији постоји нешто што се зове књига сећања. Она настаје у тренутку када је одређена заједница нестала (најчешће насилно), а преживели затим са сигурне удаљености, која је често и историјска, пишу књигу о њој.
Помињање ове специфичне историјске и културне појаве у контексту романа Даше Дрндић ’Април у Берлину’ није нимало чудно. Разлози за то су вишеструки, а као најјаснији истиче се њено упорно и тврдоглаво (све ово говорим парафразирајући ауторку) помињање Холокауста и изградња једне специфичне Сефер Џизкхур (Књиге сећања) о житељима градова у којима се налазила – наводи Арсенић, истичући још један аспект те паралеле: Дашину и судбину њених суграђана из различитих крајева бивше нам државе који су бежали пред комшијама различитих националности и вере.
– У том смислу је „Април у Берлину” и књига сећања за једну необичну и некада веома бројну заједницу наднационалне националности, те људе који су припадали свима и никоме истовремено, а што је било могуће само у бившој Југославији”.
М. Стајић
27. 8. 2020.
Извор: Dnevnik.rs