Милена Драгићевић Шешић: КРЕТАЊЕ ИЗА ОГЛЕДАЛА

(Дивна Вуксановић: Девојка са штапом, романоид, Културни центар Новог Сада, 2020)

 

Ово ће бити веома лично читање романа и веома личан исказ, можда чак и „бесрамно
личан“ како то у једној прилици рече Питер Брук. Али дело и постоји само у сваком новом
читању, те тек мноштва различитих читања дају нам и одговор о значају, утицају па чак и смислу
једног дела.
Без обзира што је реч о метафизичком трилеру, ова књига сажима искуства унутрашњих
личних преиспитивања сваке особе, он „игра“ и на телесна, спољашња искуства, мапирајући
кретања која јунакињи омогућавају разнолике доживљаје и необична сазнања, крећући се од
Соловјецких острва, преко Балтика и Београда, па све до тропске Малезије.
Тако искуства девојке са штапом изазивају и наша сећања, емоције, али нарочито
недоумице, подсећа на све оно што нас у сопственим искуствима збуњује и не налази своје место
у Мендељејевом систему нашег ума, већ искорачује, узнемирује, провоцира – стварајући
нелагоде и анксиозна стања.
Стога Доротеа/Даша може да буде свако од нас ко преиспитује себе и своја духовна и
реална путовања, своја искуства учесника али и посматрача друштвених и политичких догађаја.
И да ли има икога данас коме штап није потребан као ослонац у свету који више не разумемо и
који мрви наша тела и слуђује наш разум? Тако „Девојка са штапом“ (штапом који је млади
уметник Војислав Клачар на свом дигиталном колажу за корице књиге продужио да се ни не
ослања ни не продире кроз тло, већ да пролази кроз стварност саму трагајући за ослонцем кога
нема – кога можемо добити само у себи), постаје метафора за све који у трагању виде смисао
свог живота.
Наравно, метафизичком трилеру небитни су стварни простори дешавања. Али сваком
читаоцу који је имао прилике да се креће овим просторима којима лута главна јунакиња Дора,
јасно је и да они нису ту сасвим случајно, већ да сваки има вишеструке потенцијале значења. Та
мапа омогућава читаоцима сопствени, веома индивидуализовани „дијалог“ са текстом књиге.
Ветрови и усамљеност у Талину, смиреност Риге и Јурмале и трајна естонско-руска и летонско-
руска нетрпељивост, слике веома сурових демонстрација иако је у нормалним околностима реч о
веома, веома мирним и сталоженим народима (укључујући и руску популацију која тамо живи),
подсећа ме на све моје тамошње боравке и сусрете, на мој „улични“ руски који руски становници
Балтика ипак прихватају, док са друге стране окрећу леђа онима који им се обрате типичним
балтичким акцентом… Народи који живе један поред другог, окренути леђима, сукобљавају се
само око идентитетских питања, споменика у парковима, права на различито колективно и
индивидуално сећање… Тако је мој, неухватљив и сасвим непознат акценат у руском изговору,
често био једини мост комуникације у нужношћу изазваним сусретима – а енглески, ако је реч о
сасвим младим људима – једина могућност.
Овој хладноћи и нетрпељивости севера супротстављена је врелина југоисточне Азије.
Хаос туристичких искустава потенцира и чињеница да није само непознато и другачије оно што
дестабилизује просечног туристу, већ и његова жеља да ту буде слободније него икада раније код
куће, и да себи дозволи све оне искораке који му у свакодневици нису допуштени. Тако је главно
искуство управо сусрет са оним становницима ових крајева који уносе збуњујући дух игре, па и
дух невиног „лоповлука“ и преваре, забаве: мајмун који витла вешто украденом торбицом, са
којима нестају и документа, новац, комади шминке (све непотребни артефакти у једном бољем
свету за којим чезнемо да нам се отвори макар у тим тренуцима туристичких искорака) – враћају
ме у храмове Индије и Камбоџе где су на мети мајмуна наши фото-апарати, телефони – тек ради
пуке игре, и изазивања очаја преварених туриста.
Фонтана с почетка и фонтана с краја књиге, нису тек пуки артефакти или места збивања –
у водама којих и има и нема у њима, огледају се, успешно и неуспешно, наше душе, наша

стремљења, ми сами – а сажима се и читава историја цивилизације која је и почела „затварањем
вода“ у бунарима, аквадуктима и фонтанама, дакле историја стварања света али и уништавања
кроз усмеравање, преобликовање – па онда – напуштање и заборав. Празна фонтана у Талину је
сведок тог процеса.
Или глува соба с једне и бараке некадашњег концентрационог логора руског севера – на
Соловјецким острвима, са друге стране. То су простори неслободе, дијаметрално супротни оним
искуствима искорака у свет са друге стране огледала – свет (макар лажних) слобода, илузије која
се ствара приликом уличних грађанских демонстрација, тих бучних карневала у којима се слави
то ослобађање града, та слобода кретања против свих правила, улицом, а не тротоаром,
поништавањем семафора и свега онога што ограничава наше понашање у градском простору.
Простор глуве собе, ма како био везан за савремене „креативне индустрије“, радио медиј и
музичку продукцију, уметност истраживања звука, па би самим тим могао бити схваћен као
простор експеримената и продукције новума, суштински гуши и ограничава јунакињу, без обзира
што разумемо да је тај студио, студио бунта и отпора, простор одакле се емитују једини
слободни медијски програм намењен побуњеном грађанству.
А потом маестрална веза са „експериментима“ у глувим просторима социјалистичког
гулага, који и данас застрашују својим неиспричаним и недореченим причама. Политике
заборава су те које нас морално раздиру, и које чине да ни садашњост не може да се прихвати.
Дора се, а са њом и ми, креће „иза огледала“, како у надахнутом поговору књиге каже
Предраг Јакшић, продире у сфере које иначе кријемо од нас самих, успоставља и не успоставља
истинску комуникацију ни са тих неколико људи који је окружују и који желе да јој помогну, а
ни са том масом која се креће градом борећи се за сопствену представу занемареног јавног
интереса…
Мала обимом, а богата значењима, књига Дивне Вуксановић је не само текстуални,
наративни експеримент филозофске прозе (који онима који то могу и желе отвара хоризонте
филозофских рефлексија), већ и композициони, структурални експеримент причања приче
нитима која се преплићу на неуобичајене начине и хоризонтално, и вертикално, поштујући али и
прекорачујући жанр трилера.

 

Извор: Данас, уторак 20. октобар 2020, бр. 8422, стр. 25