Милутин Ж. Павлов: ИЗМЕЂУ ЦИНИЗМА И ОЗБИЉНОСТИ

Kaда сам се шетњом и сам нашао у Гробљанској улици строфиране песме
Ненада Милошевића, и загледаност ме повукла да се загубим иза тамножуте зграде
парохијског дома „са лучним прозорима“ у стиху пуног лимба (Ненад Милошовић:
ПЕСМЕ ИЗ ЛИМБА, Културни центар Новог Сада, 2019). Рукописна архитектура
песниковог остварења сличи ми ликовним платнима Ђорђа де Кирика и на крчму која
улазним вратима упире у фабрику трактора где је песников „отац био цртач / амблем,
трактор у облику бика, / на пријавници још се држи.“
Те носталгичне строфе Ненада Милошевића уверљиво отварају периферно
фасцикле животних фактографија, а те фасцикле као да су намирисане угљеном
прашином давних возова чији су вагони данас ко зна где и на чијем станичном
колосеку чаме загубљени за даљине које се слуте на црно-белим фотографијама украј
пожутелих кућних архивалија. Затечено, враћам се давном читању штива купљеног уз
црвено пакло дувана да рашчитам шта кажу новине: „после полемике између Ћосића и
Пирјевца, / више диктатуре пролетеријата / или више самоопредељења нација.“ И та
новинска штива давно је однео ветар, али песник неумољиво памти и бележи загледан у
периферију сопствене судбине, а ко ће то чинити ако песник неће? Схватам ту његову
песничку кажу без ретуша: „У искушења сам падао пркосан / док ме отац реда ради
понекад питао: / Хоћеш ли се учланити у партију; / од аквизитера је куповао књиге, /
Цвајга, Золу, Шолохова, Александра Радишчевича, / кога сам донирао заједно са
Јерјоменком, / када је кућа продата, мислећи да је он и совјетски маршал.“ На столу су,
као да видим, пивске флаше, букет сасушених ружа у вази, „а плава радничка блуза
виси на расцветалој брескви окачена“, то је тај фини лирски штим иза чијих строфа
осетиш мирис стихом заоране земље.
Сенке и отисци у речима учитељице песникове рођене сестре: „Рођена сам,
живим и умрећу у селу Бежанија“ или родитељски штуц „деци дајемо све и срећни
смо“, као и загледаност према гробљу у прошлост када је отишао: „Неко ко је још пре
рата умирао“ лирски су ожиљци. Ту је и поетски зен како песник јесте роб сопственог
стиха. Песник слути да је тић у кавезу, али чим зађе у такнути свет стиха схвати и да је
гавран излетео из кавеза, слутник, можда мучне успомене. „Мостови спајају, али и
раздвајају људе“ ма колико читали „Обично јутро“ у туђем оку, ма колико нас то јутро
„нагони на удах, али и на уздах“. То је тај фактографски стих умивен хладном водом
сећања.
Милошевићева је хипотеза да се писањем искупљује кашњење, несаница је само
борба за „ноћну песму“. Писац јесте онај маг који је кадар смело казати како „из
будућности чезнем / за тадашњим собом, да оплакујем себе / и прошлост у њој“ јер
само тако се даје писати „о истини живота на земљи“.
Неважна је форма, битан је износ истине, њен пуни количник пре смрти, суво
плакање песме за њом како би Милошевић рекао. Ова лирска пролегомена о смислу
поезије јесте „Сонатина одсвирана на плавој гитари“, намерно маркирам поетику
Ненада Милошевића стихом баш његове „у поподневу“ тамо неког дана насловљене
песме. Ова фино спевана социјална лирика настала је у шетњи „између цинизма и
озбиљности“. Нема у овим строфама увијања, али има вучјег завијања. Милошевић уме
да опише жудњу у трајању, јер „да останемо дечаци не можемо“. Подсетила ме ова
лирике на, ево, сада већ давног Изета Сарајлића коју сам тако волео да изговарам мојим
блиским другарима у Кикинди. Та обишао сам толике престоне вароши Европе, али ни
у једној нисам могао удахнути широко толико мелемног ваздуха као у завичајно

престоној Кикинди и зато: „Иди низ кеј и не заустављај се, / док златне речи са усана не
прочиташ: / Живот ће бити ћутање и пољупци.“ Ех, туго моја у туђој песми затечена.
Можда бих ту могао и застати, пре него што се запитам: „Кога ли ће се све друмови
пожелети, / шта ли ћемо још правити од блата?“ Управо тај лимб, то рубно предграђе
стиха јесте лето усред зимског пејзажа, румени ружичњак за банкет плавих слова на
белој хартији чистог сећања које се отима помућеном уму дневних хаварија.

(Дневник, 6. септембар 2020, год. LXXVII, бр. 26408, стр. 9)