Никола Шуица: ИЗ СРЦА СТВАРИ

(В. Г. Зебалд: Campo santo, са немачког превела Сања Карановић, Културни центар Новог Сада и Агора, Нови Сад, 2019)

 

Прерани одлазак Вилфреда Георга Зебалда услед инфаркта за воланом крајем 2001. убрзао је пажњу ка стреловитим оценама о његовом месту „међу најважнијим писцима нашег доба“. Узвишена проницљивост посматрања и поткрепљена имагинација наслојили су за мање од деценије објављивања његових књига значај тих изражајних последица. Зебалдов животопис, исељење из родне Баварске после студија немачке и енглеске књижевности у Велику Британију 1966. и каријера професора књижевности на Универзитету Источне Англијеу Норичу тек је сведена одредница особене снаге. Понирања у представе које проноси свега неколико објављених књига, настајалих полако после његове четрдесете године, као и списатељска каријера разматрана за Нобелову награду, разгранати су из вишедеценијског академског истраживања. Наслови (преведени и на српски од 2007) као што су романи Сатурнови прстенови и Аустерлиц, а једнако и врсне приповетке Исељеници уобличују авантуру илустративне, меланхоличне и алегоријске прозе. За ликовне уметнике, Зебалдова аура је заузела медијска редефинисања где стварање слике или транспорт пошиљки из памћења и података у сликарству и кинематографији проноси продуктивне подстицаје, било да се ради о самоодређењима било оптерећујућим сећањима. Настаје отуд и меморијска уметност фотографије, жанровски чак насловљена „после Зебалда”, с обзиром на насумичне налазе снимака која је уносио у своја дела. Уводивши и списатељске хероје кроз алузију или покаткад цитате, Зебалд обавља елегијска позивања, растапајући енциклопедијски захват борхесовских домашаја. Лавиринтски свет тих загонетки очигледних налаза стапа се са емотивним дефинисањима Стендала, гнушањем Томаса Бернхарда, али искуственим апсурдима Кафке и сочним чудесима Набокова. Они као саборци суделују у деоницама Зебалдових писања, прожимајући грозничаве пустоши еколошке, политичке и технолошке немилости.

Премда је истраживање културног памћења већ дуго академска категорија, архивске модулације сазнања о упамћеним својствима света стварају немир обрушавања традиције, морала или материјалности и својствених моралних упита. Зебалд то укључује у суптилном расветљавању немачке одговорности, ескалацијама и етапама Другог светског рата, као и до пре пола века утихнућа о феномену Холокауста и уништењу европских Јевреја.

Понирање ствара правац активних, по форми кинематичких кретњи есеја који чине збирку именовану по пишчевом опису паланачког гробља у Пјану на Корзици. Осматрање локалних обичаја сахрањивања и пребивалишта мештана указују се као границе, не само антрополошких повести већ као медитација некропола за портал завршнице 20. века. Исповедна осетљивост из документоване грађе о скрајнутости острва пружа афективно струјање неисписаног романа, и уједно преноси у медитацијску моћ разних нивоа сећања. Дато је у везама призора из пређеног животног пута и оставштине археологије и уметности, кроз описе сликарства у локалном музеју, али и многе последица историјских неприлика. Сенка Наполеона као најпознатијег Корзиканца провлачи се посредно у четири прозе метаморфичког дејства емоција ка минулим временима, посредујући напетост разоткривања духа нашег доба. Локацијским почивањима и имагинативним кретњама сведоче и врсни огледи из различитих година, зналачки дати у преводу с немачког Сање Карановић. Анализа изгубљеног човека Каспара Хаузера из немачког „бидермајерског” времена, по Хандкеовој драми Каспар истиче безвременост симболичног душевног исклизнућа недужне жртве под немилосрдним осудама. Скривање колективне истине о последицама савезничких бомбардовања немачких градова и питања „тоталности разарања”, кроз разнолика дела у књижевности и према схватању јавног мњења, јесте и полигон где се књижевни протагонисти суочења с ратом и кривицом, као Хајнрих Бел, Гинтер Грас и Петер Вајс показују у баснословним врењима детаља, у „чемеру срца”, како гласи наслов једног истраживачког суочења.

Зебалд је својим фокусом надмашио академског германисту и постао творац правца којим се допуњују неретко сведене и поништене емоционалне и душевне противречности. Правци динамизације у филмској изражајности на основу Кафкиних записа о посети биоскопима и његовом посреднику Хансу Цишлеру, сведоче о свеприсутним аветима у свим нашим животима.

Спасење од терора историје и дантеовске изгнаничке путање у подробним описима уклања свеопшта понижења и наслућује се као Зебалдов афинитет: могуће у шаховској партији коју реално и метафорички води баш Набоков, исто тако принудни исељеник кроз своје потресно сликовите описе. Слично као што нас свеопште промене климе приморавају на властита правила о томе како разумети ширење локалне светлости по датом пределу.

Отуд је Campo santo збирка доживљајних, трагалачких поентирања и за емотивног читаоца дубоко прозно дисање, оно што следи после уништених шанси природе и пропасти различитих друштава, за шта се као путоказ из прошлости одају суптилне структуре Зебалдовог умећа.

 

(Политика, додатак „Култура – уметност – наука“,

9. мај 2020, год. LXIV, бр. 56, стр. 8)