Никола Живановић: ОТИСЦИ ПРОШЛОСТИ
У традицији Оскара Давича и Александра Ристовића, Живорад Недељковић је написао књигу песама о сећањима на детињство, књигу испуњену многим заборављеним, несталим стварима, животним ситуацијама и симболима који, мада их историја чува, полако ишчезавају из емотивног живота сваке наредне генерације. О времену када су телевизор купили „тик пред слетање на Месец” („Драмски програм“) када су дечји хероји били јунаци вестерна, Мирко и Славко, када се играо стони фудбал, када су школе носиле имена народних хероја, свака генерација све мање зна. Недељковић је свестан да говори једним језиком који полако прелази у језик историзама, управо тада у тренутку док он на њему пише песме и када тај језик сам по себи, на ивици ишчезавања добија песничку тежину и зачудност. За млађе читаоце многи елементи који се помињу у овим песмама, потпуно су нејасни, за некога моје генерације постоји извесна доза присећања да је и тога некада, на почетку живота било. На Недељковића та прошлост је оставила неизбрисив траг и имена људи, појмови из тог времена за њега имају нешто звучно и на песму подстичуће. Паралела с тим се може видети у неким песмама у којима се сећа своје дечачке зачуђености над стиховима народне песме „Из Крајине лепа Влајна“ („Менует“),у којој он уопште не обраћајући пажњу на музику бива зачуђен речима које не разуме. Тиме је приказано и одређено поетичко опредељење песника кога фасцинирају речи, а не музика.
У песми „Етида“ лирски субјекат је задовољан што наставница музичког не тражи да певају већ децу учи историју музике (заправо само биографије композитора), и бива инспирисан речима које се могу чути о причи о музици. То је део Недељковићеве поетике која је очигледна по томе што су се његове песме све више претварале у приче. Инспирисаност звучењем речи је друга од основних карактеристика његовог језика коју је показао још у песми „Тутин“ из давне 1998. године. С друге стране, овај став о томе шта му је одговарало на часовима музичког, показује и једну другу димензију Недељковићеве поезије. Очигледно, да дете које није волело да пева није имало слуха. Тако да се у овој песми, опредељујући се за језик уместо за музику, лирски субјекат опредељује за уметност за коју има дара. Да је ово дидактичка песма, она би, наравно, осудила овакав приступ образовању, пошто предмети попут музичког и ликовног, који су све више скрајнути у школама, постоје да дају деци неке основне вештине, или барем основну писменост. Човек који не уме да чита ноте једнако је неписмен као и неко ко не чита слова или не познаје математику. Па чак и више, у животу човека који се бави уметношћу или генерално хуманистичким наукама, математика не игра готово никакву улогу.
Подсетио бих на есеј Јована Христића „Професор математике“, у коме велики песник каже како људи чије даље образовање не иде у смеру природних наука математику брзо забораве као да је нису ни учили пошто је никада не користе. Музика, с друге стране, представља саставни део свачијег живота, а класична део живота интелектуалца. И то непознавање тога колико је Бах имао деце или с колико година је Моцарт написао прву оперу, већ неке чисто музичке ствари везане за њихов рад, почевши од тога како изгледа фуга, а како соната па даље. Као уметник, Недељковић је наравно свестан значаја музике у духовном животу. Међутим, он је неко ко није за ту уметност. Отуда је заобилази, показује се неспособан за то. Управо је то тема ове књиге. Дете је неко ко се формира.
Човек од тридесет година нема никакве таленте. Он је остварен или не. Дете је то које се сурово суочава са животом и открива да нешто не може, да за нешто није, да ће му нека врата увек бити закључана. О томе најотвореније говори песма „Потковица“: „Не умем да направим потковицу / И поткујем коња, не умем ни мотику / Да искујем, прошће да истешем (…) Не знам да набројим, оче, шта си још умео.” Неко ко не уме да уради оно што је његов отац умео, остаје у сенци тог оца, дакле остаје дете. И управо ту је трагична црта ове књиге. Многе песме показују да је лирски субјекат заправо још увек дете. Једина ствар за коју се чврсто држи, као нешто чиме влада, јесте поезија. Али питање о смислу те поезије (из назива ове моје рубрике) Чему песници? оставља га у вечитој дилеми. Свакако није баш исто направити потковицу и потковати коња као написати песму.
Прва ствар је конкретна, значај друге лебди у ваздуху. Отуда се он пита шта је могао да досегне, да буде („Шта сам могао“), покушава да замисли шта би било да је рођени Чачанин, а не дошљак („Чачак“). Међутим, управо кроз писање песама, лирски субјекат налази неко разрешење свог живота, и неку могућност за амор фати. Тиме он остаје дете, и то дете на трагичан начин, остаје незрело. Отуда се књига можда разрешава у песми „Кокпит“, у којој дечак, за разлику од претходно наведених песама, помаже оцу да направи мостић. И то успешно. У том тренутку, као дете, стојећи поред оца и он је одрастао, јер учествује у послу у коме и отац, може што и он може. Ту причу онда прича свом сину и причајући сада са сином поново гради мостове, али овај пут је то његов свет, свет у коме он није дете, свет језика, где је он зрео песник, а његово дете, слушајући ту причу и учествујући с оцем у градњи тих имагинарних мостова, постаје одрасло. Тако да лирски субјекат своју зрелост достиже, не прилагођавајући се свету, не учећи оно што није могао, већ што своје умеће поставља као стандард зрелости, одраслости и остварености.
(Политика, додатак „Култура – уметност – наука“,
- мај 2020, год. LXIV, бр. 6, стр. 5)