O knjizi „Akustične senke“

Ne bih se složio s mišljenjem pojedinih kritičara koji Kristensenovu poeziju smatraju otpacima njegove proze, mada se bliskost i u temama i u likovima ne može sporiti. Izbor iz 22 knjige pesama koji je pred vama ima za zadatak da ovog autora, koji je našoj čitalačkoj publici poznat samo po prevedenim romanima, prikaže i kao pesnika čije pesničke slike stoje u konfrontaciji sa svetom u kome živimo. Pesme iz poslednje knjige koja je nedavno izašla iz štampe, nažalost nisu ovde. Njegovi stihovi često nas ne vode ni do čega velikog, ali ostavljaju nas zamišljene sa smeškom u uglu usana. To je slučaj s pesmama koje su neprijatno karakteristične za našu svakodnevnu prazninu, u kojoj srećemo sitnu svakodnevicu gde je, kad sve dođe na svoje, tržni centar naša nova crkva. Pesnik je u potrazi za mestima i trenucima probuđenih damara koji pokreću i tada se klanja pred prirodom gde sve reči zuje, gde je sve tačno, čisto, gde priroda dominira (Vesterolen). U potrazi je za mestima gde je moguće čuti protest protiv ovakvog sveta (Mesta zločina, Akustična senka, Oronulo nebo…). Melanholija, nostalgija i tuga (Posle karnevala…), ponekad na samoj ivici depresivnog, pravi su elementi ovog pesnika. Jednostavan, skoro lakonski govor, ironija, prizemna estetika, tihi tonovi i nepretencioznost i fokus na onom svakodnevnom (Pečati, Ježevo sunce, Tovar…) smatraju se njegovim osobenim znakom. Kako u prozi tako i u poeziji. Fundament je osećaj samoće na koji se uvek fokusira. (Marko Vuković)