O knjizi „Reverb“

Gubitak oslonca i decentriranost savremenog čoveka u sveopštoj fragmentaciji stvarnosti dovodi do toga da, a pošto se u velikoj meri bavi savremenom stvarnošću, i umetnički postupak u Reverb-u bude upravo takav – fragmentaran, decentriran, čak i svesno dezorijentisan. Umetnost se svetu suočava koristeći njegova oružja. Stojnić zato, uprkos mimetičkim postupcima, ni u ovoj knjizi ne olakšava posao čitaocu, ne povlađuje mu već od njega traži aktivan napor. Pesme nisu naslovljene, čak ni numerisane, prelivaju se jedna u drugu, dominantni motivi se juksta- i supraponiraju kako se knjiga bliži kraju da bi se, u svojoj isprekidanoj, strpljivoj, cik-cak narativnosti, završila čehovljevski. Jer ima li autentičnog završetka osim čehovljevskog, nultog? U slučaju Reverb-a, radi se ipak o više nego pozitivnoj nuli, jer su distorzija i sondaža donele, na nivou doživljaja, liričnosti, više nego uzbudljive rezultate i – ako ne mistične i esencijalističke uvide, a ono makar – utehu. Stojnićev postapokaliptični čovek kao da nam govori: „Jeste, vreme se završilo, ali cela stvar tek sada ponovo počinje.“
(iz pogovora Marka Stojkića)