O knjizi „Stanica fantomskih vozova“

Kao kolektivna žrtva ekspropriacije sećanja, Teofil Pančić smatra zaborav – đavoljom rabotom. On pamti paleozoik sedamdesetih godina sa skulpturama od kose i kragnama do vakcine. Jednom je primetio kako da je to vreme kad su i bedževi bili sumnjivi.

Drugi put nam je poverio da su te godine bile bolje nego što smo zasluživali . On svoju etičku očišćenost ne bi tako nazvao i insistira da nije izgubio ni jednog zagrebačkog prijatelja. On sam bira reči koje koristi. On misli da Jugoslaviju lako mogu izbaciti ispod kože ili hulje ili lažovi. To dete Jugotona, uspavljivalo se uz zujanje reklame Jugodrva – čiji je zuk zvučao kao hrkanje staklenog insekta. Snimao je Nika Kejva preko koračnice „Pešadijo, pešadijo“. Da li je imao život ili živote? (Vladimir Pištalo)