O knjizi „Toplo bilje“

Kod Vasića je, naime, poezija sa ljubavnom tematikom prisutna još od samih početaka – u (kultnoj) knjizi Tomato, na primer, neke ljubavne pesme idu u red antologijskih – s tim što u Toplom bilju ona prvi put zaprema praktično celokupan pesnički prostor: i tamo gde je osnovni tematski fokus usmeren na nešto drugo, lirsko dvoje su podrazumevani junaci. […]  Kada je reč o tematici, treba takođe primetiti određena pomeranja. Povratak najneposrednijem okruženju, kojim je već u Volframu načinjen otklon u odnosu na kašeovsku epohu u poetičkom, pa i egzistencijalnom smislu, sada je još naglašeniji. Ali, sa druge strane, poetički mehanizam iz prethodnih knjiga, koji je razotkrivao pozadinu klasnih i svih drugih borbi u neoliberalnom društvu u epohi posle velike ekonomske krize, sada kao da se malo zamorio, pa je ta borba mahom vidljivija na rubovima pesničkog sveta Toplog bilja. Lirski junak i njegova partnerka nose u sebi celu paletu osećanja melanholije i ispraznosti, koja karakterišu doba posle revolucionarnih društvenih pražnjenja, s tim što ovde nikakvih revolucija zapravo nije bilo. Ili bi se moglo reći da se dogodila unutrašnja revolucija, pa tako sada mesto utopijske budućnosti zauzima sadašnjost ljubavi. (Marjan Čakarević)