O knjizi Urbani predeli

Sabesednik bez premca, Valter Benjamin je uvek bio pun ideja, i kad bi bio u prijateljskom društvu uvek su mu za tili čas padale na pamet dalekosežne teorije, koje je onda razvijao i delio s drugima. Jedna od tih ideja bila je da bi voleo da svoj životopis sačini kao kartografiju puteva kojima je išao i mesta u kojima je boravio. Mada tu ideju nije realizovao, kao ni mnoge druge koje su vrcale iz njega, pomislio sam da bi njegovi osobeni portreti gradova mogli da posluže kao uvod u takvu kartografiju. Urbani predeli podrazumevaju mnoge elemente, od arhitektonskih, socioloških i istorijskih do književnih, subjektivnih i veoma ličnih, i sa svima ćemo se susresti u ovim izuzetnim i nikada jednoličnim uvidima o nekoliko probranih gradova.

            Tekstovi ovde sabrani potiču prvenstveno iz perioda od 1920-ih do početka 1930-ih godina. Ako zanemarimo ekspoze za veliku i nedovršenu knjigu o Parizu i njegovim pasažima, Benjamin prestaje da piše o gradovima 1933. godine. To je godina Hitlerovog dolaska na vlast u Nemačkoj i Benjaminovog gubitka domovine.

            Čisto iz mislopisnih (denkbilderisch) razloga, kako bi rekao Benjamin, smatrao sam da je umesno na kraju priložiti i tekst nastao pod dejstvom ostrvskog iskustva i koji je utoliko s one strane urbaniteta. Recimo da bi Benjaminov doživljaj sa ostrva Ibise mogao da bude shvaćen i kao utopijska margina koja omeđava urbani pejzaž.

 

Jovica Aćin