СЛАЂАНА ИЛИЋ: „Драгоцени вишак – Дејан Алексић, Док трају светови, изабране песме”

Избор песама у збирци Дејана Алексића “Док трају светови”, објављеној у Културном центру Новог Сада 2020. године, сачинио је сам аутор. У њој налазимо песме из његове последње четири збирке – “Једино ветар”, “Бити”, “У добар час” и “Радно време раја”.

Песме у тој збирци – распоређене у четири циклуса – чине заокружену, пажљиво компоновану целину. На основу ње стичемо увид у најзначајније мотивске и тематске тачке поезије овог песника. Он свој песнички универзум стишано, филигрански, ствара загледан у ситнице, у призоре, догађаје и токове које чине свет око њега. – Оне су подстицај за метафизичко-песничке опсервације највишег реда, које су грађене на основу изузетних персонификација, поређења, метафора, стишане, али ефектне ироније, лудизма.

Ситнице у поезији Дејана Алексића заправо су мала чуда – зато што садрже речи и зато што у својој множини чине песму или молитву, а у песниковој загледаности у њих, а потом у себе, уочавајући танане везе и односе – и особену песничку филозофију. С обзиром на есенцијалност те поезије, на њену дубину и на песникову веру, те песме можемо поистоветити и с молитвама.

Тек како бисмо у малом насликали тај свет, навешћемо неколико ситница које га чине – облутак, лист, кап, перо, лула, шестар, свећа, шешир, чешаљ итд., као и то како оне “раде” у врхунској поезији:

Верујем у свету једноставност,

У то да нису могли бити

Другачији ни лист ни кап,

Или перо, застало на трен

Изнад тла, у напуштеном

Дворишту, где је време

Невидљива кружница

Са пречником од

Затегнутог ужета

За сушење рубља.

 

На основу наведених стихова, као и на основу других песама, уочићемо пролазност као један од доминантних мотива у стваралаштву Дејана Алексића. Његов лирски субјект се без сентимента и предрасуда односи према њој. За њега су достигнућа људског духа “мали допринос историји дима”. Но, упркос томе, како сазнајемо читајући Алексићеву поезију, пролазност садржи просјаје вечности. За ствараоца оне су оно што је он створио, за друге то су “ванвремени тренуци свакодневног искуства”, како је то уочио књижевник и филозоф Саша Радојчић.

Стваралачки просјаји, настали у језику, као драгоцени вишак, поред вере, наде и љубави, осмишљавају и профаност живота – на пример продавачице срећки и зидара док доручкују, служавке у кухињи док сецка лук, свих нас, нарочито у тренуцима недобровољно изабране самоће. Ти просјаји сигурно ће трајати дуго, веома дуго, много дуже од свих нас док се у дим не претворе, о чему сведочи целокупна поезија Дејана Алексића о којој ће сведочити и антологије о којима ми ништа нећемо знати.

Поред наведених особености поезије Дејана Алексића, с обзиром на то да имамо увид у његово целокупно стваралаштво, и оно намењено деци, слободни смо да кажемо да у њему видимо ствараоца раскошног и јединственог талента који је имао Душан Радовић.

Извор: www.novosti.rs (25. 08. 2020.)