Томислав Аугустинчић: БИЉНИ КАЛЕНДАР: СЛИКЕ СВИЈЕТА КОЈИ ИЗМИЧЕ

(Бојан Васић: Топло биље, Културни центар Новог Сада, Нови Сад,  2019)

 

Топло биље седма је збирка пјесама пјесника и књижевног критичара Бојана Васића (Банатско Ново Село, 1985), објављена прошле године у издању Културног центра Новог Сада, за коју је аутору припала Награда „Мирослав Антић“ за најбољу збирку песама у 2019. години. Састављена од четрдесет и једне пјесме, неподијељене у циклусе, збирка је успјели наставак Васићевог пјесничког пројекта, која не изневјерава нити очекивања нити већ препознате карактеристике Васићевог стваралаштва, док истовремено шири простор његовог поетичког истраживања.

С обзиром на доминантно критичко усуглашење да је Васић један од пјесника са снажним интересом и фокусом на архитектонику својих књига, Топло биље чврсто је, вишеслојно и вишегласно структурирано, остављајући читатељима могућност увида и ишчитавања структуре збирке. Структуром Топлог биља доминира хоризонтална (временска) димензија. Она се ишчитава на неколико разина у обликовању распореда и структурирања збирке. На првој разини је низ од три пјесме обиљежене мотивом јабуке. Појављујући се у правилној удаљености као прва (,,стаблу јабукеˮ), средишња/двадесет и прва (,,Јабука на столуˮ) и посљедња/четрдесет и прва пјесма (,,Трула јабукаˮ) у збирци, ове три пјесме сугерирају проток времена мотивима расцвјеталог стабла, конкретног убраног плода, те трулог плода. Друга разина временске димензије збирке ишчитава се и у кронологизираном распореду пјесама, назначеном директном тематизацијом нарави и својстава појединих мјесеци и/или за сваки мјесец карактеристичним биљним и животињским мотивима попут оних из аграрног календара. Примјерице, послије мартовских мотива расцвјетале јабуке, стршљенова у липи и пчела, слиједи априлски цват кајсија (,,Кајсија пред управном зградомˮ) и кријесница/свитаца (,,Твоја окућницаˮ), мајски расцвјетани дудови (,,Дивљим дудовимаˮ), увелих тулипана и нарциса (,,Крштењеˮ), цват кестенова (,,Кестеновиˮ), јун (,,Жетваˮ и друге), јул (,,Багремовиˮ) итд. до претпосљедње децембарске пјесме и посљедње пјесме која наговјешћује наредно прољеће.

Пјесме су међусобно готово уланчане сродним мотивима на својим крајевима и почецима. Драмски и наративни момент сваке пјесме к томе је временски конкретизиран у одређено или приближно доба дана, или обиљежено атмосферским приликама. Васић и везано за ову временску конкретизираност нуди неколико интерпретативних кључева попут „Зато се моја патња преко дана огледа / у тим истачканим листовима, а увече / у злом свјетлуцању свитацаˮ (,,Твоја окућницаˮ), сугерирајући могућност читања пјесама као „дневнихˮ и „ноћнихˮ. Но, унаточ томе, све пјесме писане су с намјером стварања атмосфере безвремености. У овом стварању атмосфере безвремености искрсава изнова понављано губљене и пролазност времена („сустићи ће на / времеˮ, Пчеле), константно измицање опјеваваних фрагмената садашњости, јединог што припада љубавном пару у пјесмама. Садашњост коју пјеснички субјект настоји фиксирати и утемељити као датост или законитост треба разумјети као пролазне утиске у измичућим или неодређеним локалитетима, испуњене радњама пјесничког субјекта и његове вољене. У том смислу временска димензија збирке може се читати као од прољећа до прољећа, како у поговору збирци наводи М. Чакаревић, али и као временски сегмент љубавне везе и/или пресјек процеса пјесничког стварања.

Раније цитирано наизгледно разликовање и дихотомизирање биљног свијета и животињског свијета (листови : свици) релевантно је јер паратекст који окружује збирку даје сугерирати опсједнутост биљним мотивима или њихову кључну улогу у читању тематских изјава збирке; Васић сам изневјерава овај паратекст у посљедњим стиховима, у којима се раскринкава „варљива бујност наредног пролећаˮ (,,Трула јабукаˮ). Ситничаво копање по биљним мотивима вјеројатно би потврдило радну хипотезу да збирка не обилује с толико много биљних мотива и да се многи изнова понављају. Међутим, успоредо с биљним мотивима равноправни су мотиви не само из животињског свијета, већ и мотиви индустрије, градова, туризма, људске присутности и њихових остатака – „Ово су мала царства, запустели обод пута / у блато заглављен канистер од жуте пластике / коначност тла прекривена безбојним / листовима. А такви су и пророци који њима пролазе, / пољочувар што се олакшава по цветовима маслачка…ˮ, Дивљим дудовима). Другдје, промишљање биљних мотива контемплације су о напуштеним творницама (,,Кестеновиˮ). Штовише, биљни мотиви понајвише служе у сврху наративизирања и опјевавања љубавног односа; љубљена не само да се може успоредити с биљкама (нпр. ,,Оборена вишњамаˮ), већ је и њезино дјеловање и понашање у пјесмама асоцирано управо уз руковање тим биљкама, насупрот пјеснику као шутећем, промишљајућем и проматрајућем субјекту. Биљни мотиви уједно имају и сврху богатих успоредби, метафора и синегдоха. К томе, Васићев третман биљних мотива јест занимљив и фасцинантан, посебице на разини језика. Па ипак, збирка остаје отворена и за читање у смјеру пјесничког саживљавања с природом и не-природом (изграђеним, људским), особито ако се као релевантне за ово читање узме дихотомизирање/дијалектика запуштено : одржавано, дивље : култивирано и одустане од позиције пјесничког субјекта као активног у поистовјећивању с обје стране дихотомије.

Усмјереност Васићеве пажње на обликовање унутрашњег распореда збирке и односа пјесама, те суоднос тог обликовања с тематским скупом и атмосфером, није на уштрб стилске препознатљивости и дистинктивности, те језичне изражајности пјесама. Она је увелико на трагу већ раније препознате стилске отворености инфлаторним, асоцијативним и несвјесним процесима језика и субјективности, коју је истакнула у критици његове збирке Ictus Бојана Андоновска (Агон, бр. 21). Међутим, одлике које Васићеву поезију приближавају надреализму и авангарди – чини се смислено и свјесно прихваћају артифицијелност пјесничког језика, у оном смислу како је о њему писала Вероника Форест-Томпсон у књизи Poetic Artifice (1978). Наиме, за Васићев језик вриједи опажање ове ауторице како је поезија увијек артифицијелна и различита од свакодневног или прозног језика, чак и када покушава укључити или имитирати језик. Штовише, насловно биље код Васића губи своје суштински вегетабилне одлике; биљке су персонифициране, зооморфиране и антропоморфиране, па чак и опредмећене. Васићев језик опсједнут је у основи својствима биљака и њихових плодова и њиховим пјесничким, асоцијативним, метафоричким потенцијалом, границом до које се може развући.

Језик (како Топлог биља тако и ранијих збирки) можда је и кључна одлика Васићеве поезије. Оно је и интегративно везиво збирке, те би било погрешно не истакнути га, запоставити или поједностављено подвести и превести у тематске изјаве о текстуалном или парактекстуалном свијету, тиме редуцирајући или фалсифицирајући искуство пјесама. То не значи да језик збирке није у додиру с њезиним тематским изјавама, већ прије да циљ његовог језика није само и једино оснажити и изразити поруке читатељима. У том смислу, утиска сам да многе Васићеве пјесме немају другу намјеру неголи потенцирања игре не-давања информација или пропиткивања како не-давањем информација се оне могу удијелити.

Тематске изјаве Топлог биља кронично су неухватљиве и фрагментиране, разасуте кроз збирку – дајући могућност вишеструког читања, али и промишљања темељне тензије и питања у концепту збирке. Више од пјесама о јабуци или насловне пјесме срж његовог пјесничког истраживања у овој збирци изражава пјесма ,,Купинаˮ. У њој, као и у многим другим пјесмама, Васић посеже за неколико како опћепјесничких тако и за збирку карактеристичних конвенција. Персонификацијом биљку претвара у актера, поставља у однос пјеснички субјект и биљку, тако да пјеснички субјект интернализира њезине одлике и својства, па се биљка врло јасно даје као метафора за пјеснички субјект. Као и друге пјесме, ,,Купинаˮ није идила или похвала биљном свијету, па чак и експлиците иде у демонизацију биљке („несвјесно клупко, зло од немоћи, / од море тла која је тера да траје у / оном што у други одбацили, животариˮ), чиме пјеснички субјект наизглед себе овако одређује и умањује вриједност. Повезница иде даље до тога да из цвјетова настали плодови постају истозначни стиховима – „полако бубре у ове киселе / плодове, нечитку опорост, попут / за самог себе писаних стиховаˮ. У том смислу, Васићева збирка отвара увијек актуално питање сврхе, намјере и дистинктивности поезије, питање што пјесма чини? умјесто што пјесник жели рећи?

Топло биље Бојана Васића са својим непрекинутим и синтактички комплексним једнореченичним или двореченичним пјесмама с фрагментарним тематским изјавама и виртуозном пјесничком вјештином, чини исто то: усмјерава нашу пажњу на могућности пјесничког језика и нашу преданост да га се упустимо у његову игру, наглашавајући артифицијелност поезије и свијета који језиком творимо. Само у том свијету може постојати топло биље, но свијет је то који нам упорно измиче.

(Енклава, бр. 5, 24. 6. 2020)

http://enklava.rs/kritika-esej/225313/biljni-kalendar-slike-svijeta-koji-izmice.html