Расејавање

О књизи:

Филип Жакоте је „пејзажиста“ у поезији, његове поетске слике су „предели са одсутним фигурама“, свет је Велики Предео, а наше су речи лахори-пејзажи које непрестано производимо, вечно у потрази за безграничним, то јест посве-другим. Он тражи неку врсту отвора у пределу, где се сам простор интимизује и субјекат потврђује своје бивствовање у близини аутентичне објаве невидљивог. То су често потпуно безначајна места, за која нас веже спој „старог и елементарног“, остатака културе и вегеталног, истрошен камен прекривен бршљаном, бескорисни зидови, некадашњи функционални артефакти који су изгубили своје значење и употребну функцију, спојени с вегеталним, трајнијим и чвршћим, наводи песник, чак и од камена. Наизглед обична места, ништа посебно, али уједно и света места, места храмова. На тим местима влада спокој, сабирање, ту се објављује густина света, на тајанственим смо вратима невидљивог, не може се тачно рећи шта је то, и густина је и отварање, и ово и оно, те призива Платонов појам chôra (χώρα), који је донекле „синоним за топос, пошто означава и простор и предео. Али топос задобија апстрактнија значења, мотива, повода, тачке дискурса, пасажа књиге, општег места, док је појам chôra сроднији француском појму места [lieu], средишта, положаја, тачке, краја, пољâ, природе“ (Кристин Дипуи).
Вегетално није никакав украс Жакотеовог писма, оно је његов главни ток, дах, његова „лака есенција“. Па и саму реч из наслова овог поетског дневника, Semaison, која значи и Сетва, време сејања, Жакоте усмерава, Литреовим епиграфом у заглављу рукописа, ка њеном другом значењу: природном расејавању семена као начину размножавања биљака. Не, дакле, људска Сетва, не Субјекат, него природно Расејавање, Свет који се сам репродукује.

Дејан Илић