Dajana Milovanov: PRE ODLASKA

(Tarjej Vesos: Ptice i Ledeni dvorac, prevela s norveškog Ratka Krsmanović Isailović, Dereta, Beograd, 2016)

         Deretin izdavački projekat 2016. godine u velikoj meri je posvećen autorima koji su već dugo deo kanona svetske književnosti, ali kod nas iz nekog razloga nisu prevedeni ili nisu prepoznati kao bitni sve do sada. Pored romana Aleha Karpentijera, Lasla Krasnahorkaija, Kormaka Makartija i Robertsona Dejvisa, među izabranim delima našla su se i dva romana norveškog pisca Tarjeja Vesosa, Ptice (1957) i Ledeni dvorac (1963) u prevodu Ratke Krsmanović Isailović. Oba dela se smatraju najznačajnijim u Vesosovom bogatom književnom opusu i ilustrativna su za stvaralački projekat koji je, započet u Pticama, našao svoj pun stilski izraz u Ledenom dvorcu šest godina kasnije.

            Opisane kao „roman u bergmanovskom pejzažu”, Ptice ogoljenim i svedenim jezikom mentalno zaostalog Matisa ispituju granice identiteta i seksualnosti u gotovo mitskom prostoru norveške neobuzdane prirode. Premda ovo nije roman napisan u prvom licu, Vesosov stil nastoji da oponaša rečenične strukture Matisovih ograničenih kognitivnih sposobnosti, ali se norveški Bendži umnogome razlikuje od američkog – tamo gde Fokner oslobađa leksičku stihiju, prepunu čulnih utisaka i potisnutog seksualnog nagona, Vesos kratkim, eliptičnim rečenicama upisuje simboličke predstave u naizgled banalan pogled na stvarnost. Matis je tridesetsedmogodišnjak, materijalno i psihološki potpuno zavisan od sestre Hege koja ih oboje izdržava, i nalik Bendžijevim latentno incestuoznim nagonima, njegov libido, usmeren ka svim devojkama koje sreće, prototip idealne Žene nalazi u sestri: „Žena, dakle, lepo miriše i kad ti je sestra.” S obzirom na to da Vesos ne daje precizne toponime, niti vlastita imena sporednim likovima, jasno je samo da Hege i Matis žive izolovano od seoske zajednice koja je njihova imena dala vrhovima dveju suvih (jalovih) jasika. Duboka povezanost između prirodnih ciklusa i ljudskog tela jasno ukazuje na to da je Vesos bio inspirisan sunarodnikom Hamsunom i Plodovima zemlje, ali i univerzalnim folklornim predstavama o prostoru i binarnom opozicijom između svog i tuđeg. U tom smislu se Matisova bliskost sa prirodnim pojavama može razumeti i kao simbolička granica na kojoj se njegovo biće ostvaruje, između kulturnog (nametnutog) i prirodnog (željenog). Na početku romana, šljuka preleće preko njihove kuće i Matis u tome vidi znamenje nadolazeće promene koju isprva vidi kao dobru i sudbinski važnu, da bi, nakon što je lovac ubije, poistovetio mrtvu pticu sa sestrom koja želi da ga napusti sa novopridošlim Jergenom – ona je „ptica nad pticama”. Osnovni zaplet u oba romana temelji se na uljezu, odnosno strancu: u Pticama je to drvoseča Jergen, koji je u selo došao u potrazi za poslom, a u Ledenom dvorcu devojčica Un, koja se nakon majčine smrti doseljava kod tetke. Oboje iz tuđeg (nesvesnog?) donose nerazrešiv seksualni sukob: Matis postaje višak nakon Jergenovog dolaska, odnosno spaljena jasika koju jednog jutra zatiče, dok Unina mistifikovana seksualna trauma oblikuje narativ Ledenog dvorca. Matisov strah od oluje istovremeno je zazor od promene koju ptičji prelet najavljuje i grom koji uništava samo jednu jasiku u njemu pokreće sumnju: „ko je odsečen?” Na samom početku romana, Matis Hege poredi sa munjom („I nisi munja samo s tim osmolisnim ružama, nego sa svime što smisliš”), te je oluja koja krši stablo poistovećena sa ljubavlju između Hege-munje i Jergena-vetra koja Matisa čini suvišnim („Jer vetar će sigurno duvati i sutra”).

            Promena je u oba romana povezana sa ogledalom. Matis, primetivši prve sede vlasi na sestrinoj kosi, u ogledalu traži znake promene na svom telu i s olakšanjem konstatuje da je sve isto kao i pre, dok zajedničko ogledanje Un i Sis pravi pukotinu u identitetu obeju devojčica. Vesosov prozni izraz se u velikoj meri zasniva na udvajanju, i na tematskom (Hege i Matis su „udvojeni”, Sis i Un su potencijalno jedna osoba), i na sintaksičkom planu. Primera radi, onomatopeja bum koju Matis povezuje sa ljubavlju dvoje mladih na repištu postaje zvuk lovčevog (Jergenovog) ubijanja ptice (Hege), te su eros i tanatos neodvojive kategorije za Matisa, kojeg sestrina ljubav isključuje. Odlučivši da jednog dana, „mirnog kao ogledalo”, probuši čamac u kojem je prevezao Jergena i prepusti se vodi, Matis se višestruko vraća ženskom (majčinskom) elementu – to je prostor njegovog jedinog dužeg razgovora sa devojkama, turistkinjama Anom i Inger, mesto na kojem nije Tupan nego bilo ko, npr. Per čamdžija, ali i izvor straha od davljenja s obzirom na to da ne ume da pliva, ili, kako on kaže, „da razmišlja o devojkama usred nedelje”. Stoga, Matis ne uspeva da se reintegriše u zajednicu sa novim pravilima, onu koja od njega zahteva da nauči da seče drva i da „bude jedno sa svojim mislima”, te se poistovećuje sa mrtvom pticom i narator nas ostavlja u dilemi „je li to bila neka velika ili mala ptica”.

            Vreme radnje u Pticama je leto i rana jesen, dok je Ledenim dvorcem, koji prati dugu zimu i početak proleća, Vesos zatvorio ciklus godišnjih doba. Ipak, čini se da odrednica „bergmanovski pejzaž” daleko više odgovara Ledenom dvorcu s obzirom na upadljive podudarnosti sa Bergmanovom Personom (1966) snimljenom svega tri godine nakon Vesosovog romana. Un je devojčica koja se doselila u malu seosku zajednicu i glavnoj junakinji ovog lirskog romana jedne večeri pokazuje svoje nago telo i pita se ima li na njemu nečeg čudnog, nečeg zbog čega „neće ići u raj”. Vesosov zaplet umnogome podseća na strukturu krimi-romana s obzirom na to da nigde u tekstu neće biti eksplicirano šta je to što jedanaestogodišnja Un želi da saopšti Sis, niti koja je prava priroda veze između njih dve. Vesos će otići korak dalje u upisivanju simboličkog značenja u tekst, čineći Ledeni dvorac izazovnim svakom interpretatoru, pre svega zbog obilja mesta neodređenosti koji ohrabruju čitaoca-detektiva koji traga za tajnom Uninog tela. Brojni elementi teksta upućuju na traumatično jezgro u srži Uninog identiteta, najverovatnije seksualne prirode (incest, silovanje, masturbacija), ali posebno istaknuta paralela sa Personom ogleda se u strahu od zamene identiteta. Kada se devojčice zajednički pogledaju „ispustiše ogledalo, zagledaše se zajapurenih obraza, zbunjene. Isijavale su jedna prema drugoj, ulazile jedna u drugu, bio je to neshvatljiv trenutak” – ovaj trenutak će oblikovati čitav proces Sisine identifikacije sa nestalom Un. Naime, Un zaluta u lokalnu atrakciju, ledeni dvorac koji se zimi pojavljuje na zamrznutom vodopadu, i, ne našavši put nazad, premine od smrzavanja. Zima je neobična jer sve do dana kad Un premine nema snega, te se njena smrt čita i kao žrtva radi blagostanja zajednice koja se čvršće povezuje u potrazi za njenim telom. Telo je pak pravi predmet Ledenog dvorca: na njega je upisano nešto što Un, a kasnije i Sis, ne umeju da rastumače. Ledeni dvorac, ili palata, postaju lavirint u psihološkom smislu (mind palace), lutanje kroz sobe sopstva radi suočavanja sa traumom. Un, lutajući kroz dvorac, mora da prolazi kroz sve uže otvore na ledu, te skida komad po komad odeće, čime se i fizički priprema za poniranje u nesvesno u kojem je pohranjen ključ za njen destabilizovani identitet. Nakon njenog nestanka, meštani u mraku poistovećuju Sis sa Un, dodatno doprinoseći njenoj preteranoj identifikaciji sa nestalom devojčicom – Sis zauzima njeno mesto u školi, od popularne devojčice postaje povučena poput Un, odbija da učestvuje u kolektivu i „brani sećanje” na Un koju su svi prebrzo zaboravili. Ovakva vezanost između dveju devojčica koje su bile prijateljice svega jedan dan dopušta tumačenje u kojem su Sis i Un manifestacija dvaju identiteta jedne osobe koja ne uspeva da poveže um sa telom koje se menja. Ptica je važna i u ovom delu jer, leteći nad dvorcem, ona mora da se „iskida na smrt”, tj. nestanak jednog identiteta omogućava drugi, onaj koji od Sis očekuju roditelji, prijatelji iz škole i čitava zajednica iz koje se povukla. Za razliku od Matisa, Sis uspeva da se reintegriše u zajednicu posredstvom dečaka s kojim, držeći se za ruke, preskače potok, ali odmah nakon toga susreće novu popularnu devojčicu (sledeću verziju sebe?) i pita se „da li će se ogledati u ogledalu”. Dodatni element koji upozorava na opasnosti bukvalnog čitanja jesu opisi dvorca koji „može pasti kad god”, u čije otvore „niko ne ulazi, oni se samo otvore” i čijem padu „niko ne može da svedoči, to se dešava noću, kad sva deca spavaju”, potkrepljujući predstavu o ledenom dvorcu kao unutrašnjem lavirintu deteta koje je duboko traumatizovano.

            Ukazivanjem samo pojedinih interpretativnih puteva, svakako ne i jedinih, istakli smo bogatstvo Vesosove prividno minimalističke proze. Sveden izraz i univerzalni hronotopi, koji pisca udaljavaju od realističkog modela pripovedanja, u Pticama, a posebno u Ledenom dvorcu, pokazuju književni potencijal ovakvog narativnog modela za tematizovanje složenih psiholoških sukoba u čijoj je srži potraga za mestom ostvarivanja identiteta.