Ђерђ Конрад (György Konrád, 1933–2019), романсијер и есејиста, велики мађарски и један од најзначајнијих европских писаца свог времена.
У једнопартијском комунистичком систему Конрад је дисидент који није могао да објављује своје књиге од 1974. до 1988. године. У првим годинама транзиције он је један од вођа демократске опозиције у Мађарској и један од оснивача либералне политичке странке Савез слободних демократа.
Од 1990. до 1993. био је председник Међународног ПЕН клуба.
Романи: Посетилац (1969), Оснивач града (1971), Губитник (1989), Вртна забава (1989), Мелинда и Драгоман (1989), Камени сат (1994), Оставштина (1998), Одлазак од куће и повратак кући (2001), Помрачење сунца, на брду (2003), Туга петлова (2005) и Клатно (2008).
Књиге есеја: Искушења аутономије (1980), Антиполитика (1989), Извештај о стању духа (1989), На пупку Европе (1990), Меланхолија препорода: Есеји о посткомунистичкој Средњој Европи (1991), Дневници 1991–1993 (1993), Чекање (1995), Текући попис (1997), Невидљиви глас: Размишљање на јеврејске теме (1997), Југословенски рат (1999), Шта зна зелена жаба? (2000), Писац и град (2004), Ширење средишњег: Размишљања о Европи (2004), Чудесни ликови (2006).
Дела Ђерђа Конрада преведена су на све веће светске језике.
Награде: Хердерова награда (1983), Европска награда за есеј (1985), Награда „Мекенас“ (1989), Награда „Манес Шпербер“ (1990), Мировна награда немачких издавача и књижара (1991), Међународна књижевна награда „Стефан Митров Љубиша“ (1998), Награда „Милован Видаковић“ (2009) која му је додељена у Новом Саду, на фестивалу Prosefest.