Бранислав Живановић: ГРАНИЦА КАТАСТРОФЕ

Петар Матовић: Одакле долазе даброви,

Културни центар Новог Сада, 2013.

            Нова, трећа, песничка збирка пожешког песника, Петра Матовића (1978), асоцијативно-симболичког наслова: Одакле долазе даброви, књига је напетости и кризе, промена, мотива кретања и путовања. Сачињена од четрдесет седам песама подељених у четири бројчано приближно изједначена тематска циклуса, мотивски повезана, збирка бележи динамичну промену перспективе и дијалектику унутрашњег и спољашњег, рефлексијама у опозицијама, сучељаваним супротностима и историјским перспективама. Оно што је некада било блиско и познато, постаће страно и отуђено, доступно тек са дистанце. Имагинација је овде простор ескапизма, уточишта и сигурности; кроз аутопоетичке стихове пратимо тематизовање/исписивање менталног процесуирања, активирања и уобличавања песничког материјала, путем, претежно, метафоре и метонимије и развијања слика.

Децентрираност и несводивост лирског субјекта одређеног у преплитању имагинације и ониризма у новој Матовићевој песничкој збирци представља поетички импулс започет претходном збирком; наставак екстровертне оптике, односно екстровертно фокусирање својствено Коферима Џима Џармуша, у збирци Одакле долазе даброви је садржајније увођењем шире тематско-мотивске линије, са изразитијом дескрипцијом, дискурзивнијим језиком који одговара техничко-механичкој концентирсаној спољашњости. Изведено као аутопоетички пасаж, у појединим песмама Даброва лирски субјект сагледава пређени пут, претходну поетику, и афирмише нову фокализацију. Промена поетичке парадигме прати промену простора. Та промена простора доводи до промене перцепције и рефлексије, док промену перспективе неретко прати промена граматичких лица. Граматика збирке креће се у распону између Ја, Ти и Ми. Лирско Ја се понекад оглашава кроз колектив, онда када је тематизовано искуство заједнице.

Простор (град, држава) у Матовићевом песничком рукопису представљен је као поље политичког деловања, политизован простор, поприште класног и капиталистичког превирања. Самоизолација постаје протест, демонстрација, више произведен и наметнут, него својевољан и лагодан. Бег од заслепљујућег бљештавила неонских светала града/света, бег је од новог мрака, привида, спектакла, „карневала отуђености“ и „радости потрошње“, неподношљивог вишка стварности псеудоцивилизације, тоталитариз(а)ма, индустрија забаве, итд. Будући да је спољашњост контаминирана, а интиман простор компромитован, ерозија собе се разуме као губитак упоришта. Соба сада постаје субјект, а човек собе инертни кентаур, калем, продужетак ентеријера, Обломов, Хамлет и Грегор Самса истовремено. Стога и сведеност у приказима субјеката на „торзо“, што упућује да је човек постао продужетак, део техносфере; расцепљен и подељен на видљиво и невидљиво, живо и неживо, активно и пасивно. Речју, срастао са средином. Лирски субјект тежи припадности, али заједница као ентитет, нормативи и било какво припадништво су пољуљани.  Сваки избор унапред је осујећен, владају пасивне уцене и принуде. Често тематизована промена простора упућује на несталност данашњег човека огрезлог у велоциферство, демобилисаног брзином и лишеног могућности да пронађе стабилно поље. Негдашњег фланера или homo viator-а сада замењује туриста; другим речима, самомислећег и самоодређујућег појединца замењује произведен, дисперзивни субјект, убрзан, без сидришта, фрагментаран – синегдоха савременог човека, одвојеног од утврђеног мишљења, чулности, идеје, положаја, стабилне и чврсте одређености било какве врсте.

Даброви из наслова, једна од анимализација из бестијаријума збирке, представљају манифестацију дехуманизације и псеудопрогреса, изасланике кризе и опасности која прети да угрози песникову, сензитивну, рањиву егзистенцију. Солидарни у свом нагону и одани инстинкту, њихова пошаст долази у чопору, напада унутрашњост, суспендује мир. С друге стране, бестијализација стварности препознаје се у немогућности заснивања колорита (пример песме: „Нова хута: жбун“, „Градско зеленило“). Ако је кинематографски подстицај претходне збирке био Џим Џармуш, за Даброве би се могло рећи да је Јиржи Менцл, са филмом Строго контролисани возови. Упркос рекламним паноима и неонским светлима, простор је приказан монотоном хроматиком: црно-бело, у сивим зонама помирености и апатије. Рефлекси експресионистичке поетике просијавају осим у глаголима и објектима кретања (кола, авион, бицикл, воз најчешће), најпре у продорној црвеној боји, као симболу немирења и отпора тврдој стварности приказаној као глобална депонија, где се поезија, та „другачија пирана“, и шапка отправника возова („Црвена пирана“) истичу као експресионистички гест, амблем немирења (и) пулсирајуће песникове егзистенције.

Збирка обилује вакантним цитатима, интертекстуалним релацијама и алузијама на савремене (претежно пољске) песнике, чему је нееумњиво допринео песников боравак у Кракову. Наиме, цео трећи циклус „Фронт: стакло, алуминијум“ и неколико песама из последњег, четвртог циклуса, „Путовати у Утрехт“, насловом и/или текстом, упућује на Пољску и њене топониме. Песник из перспективе положаја свог тела које је привремено напустило своју земљу, променило положај и перспективу, говори о садашњем свету. Према Бахтиновом постулирању термина „хронотоп“, видећемо да су у књижевноуметничком хронотопу Даброва „сливена просторна и временска обележја у осмишљену конкретну целину.“

Врхунац заслепљујућег спектакла од кога лирски субјект узмиче истакнут је песмом „Нећу о Аушвицу“. Песник на непристрасан, готово индиферентан начин – као добар предуслов за избегавање празне патетике – исписује потресан документ о месту једног од највећих ужаса у историји човечанства. Након шездесет година холокауст постаје незаобилазна туристичка дестинација, атракција, тачка за адвертајзинг и пропагандно спиновање. Дизнилендизација Аушвица, бодријаровски речено. Толико често присутна варирања прокламованог варварства о писању поезије након Аушвица, песник реконтекстуализује, и на парадоксалан и ироничан начин сугерише како је оно сада једино место очувања колективног, историјског сећања на оно што је холокауст представљао. Јер, како је Матовић, кокетирајући са модернизмом (Кавафи, Христић), на крају песме која дели наслов трећег циклуса који отвара, нешто раније закључио: „варвари јесу варвари, а решења / свима су непотребна“ („Путовати у Утрехт“). Знатан део овог, последњег, четвртог, циклуса тематизује Пољску, уништавање памћења и историје, приказано имплозивним зрачењем, апсорпцијом без одјека, можда баш попут Аушвица. Али, како Бодријар започиње свој текст „Холокауст“ у књизи Симулакруми и симулација: „Заборав истребљења део је истребљења, јер је то и истребљење памћења, историје, друштвеног итд.“

Граница катастрофе место је настанка поезија збирке Одакле долазе даброви. Када се повреди граница унутрашње–спољашње активира се импулс који ствара варницу. Песме су сведочанства сусрета унутрашњег/приватног/интимног са спољним светом, међупростор који драматичну стварност чини подношљивом.

 

 

Златна греда, Нови Сад, бр. 157-158, год. XIV, новембар/децембар, 2014