Branislav Živanović: DO GRLA

 

Zoran Đerić, Blato,

Kulturni centar Novog Sada, 2011.

 

 

Water line is rising

All we do is stand there

Sage Francis

Verujem da je poezija i svedočanstvo

 

Nova pesnička knjiga Zorana Đerića Blato: dokumentarne pesme, kako stoji u podnaslovu na trećoj strani zbirke, sadrži dvadeset tri pesme podeljene u pet ciklusa, od kojih prvi ciklus, prološki, sadrži jednu pesmu.

Podnaslov možda nije najsrećnije izabran, premda izvesne pesme u zbirci odgovaraju drugim (pod)žanrovskim određenjima, kao što su: biografija, crtica, dnevnička beleška razglednica, putopis, itd., pa ipak, svestan teškoće pododređenja, pesnik je rešio da ih svede pod, napred pomenuti, zajednički imenitelj. Stoga ne iznenađuje to što su pesme pretežno autobiografske i subjektivne – sa pesnikovim otvorenim iznošenjem stavova, sumnje, polemike, tumačenja, analize, kritikovanja i objašnjavanja – što, uglavnom, umanjuje književno-umetničku vrednost teksta, ali u ovoj poeziji predstavlja sredstvo i ima legitimitet. Sve navedeno bi se urušilo u vlastitoj jednodimenzionalnosti da nije, usmerenošću prema „drugom“, domišljeno rešeno parodijom i ironijskom distancom koje ih relativizuju.

Pesme ove zbirke odlikuje istančana narativizacija sa lirskim nervom, kao i nadrealistička raspisanost; slaganje po zvučnosti – aliteracijskim radom jezika; pomeranje akcenta i homonimna semantičko potentna jezička rešenja; slučajna, sporadična, unutrašnja i udaljena rima; igra reči; citati, intertekstualna, odnosno interlingvinalna i intermedijalna korelacija u međusobnom dijalogu.

Stepen dokumentarnosti je tim pre naglašen što na kraju gotovo svake pesme stoji datumiranje – godina i mesto njenog nastanka (najstarija iz 1999., najmlađa iz 2011). Naravno, „nastanak“ treba uzeti uslovno, jer treba voditi računa o simultanosti umetničke impresije i ličnog doživljaja. Pesma može biti shvaćena kao odjek minulog iskustva, ohlađene, nataložene/staložene impresije, te rezultat višestrukog dijaloga sa upesmljenim sadržajem, koje u izvesnim pesmama zadobijaju melanholičan i nostalgičan ton.

Ciklus koji pretenduje didaktivnom metodu  je treći ciklus ,,Čitulje”, gde pesnik oneobičava naziv ciklusa semantičkim nabojem, pa tako osim opšte poznatog značenja, čitulje postaju tekst, literatura, enciklopedijska suma osvojenog znanja, biografskih zanimljivosti iz života, a najpre smrti pisaca. Primera radi, istoimena pesma ovog ciklusa, uz navođenje tek inicijala pisaca po azbučnom redu, putem aliteracijske zaigranosti i sofisticiranog humora, sažeto a veoma slikovito govori o načinu na koji su pisci skončali svoje živote; mahom kroz bizarne primere, proverljivih činjenica i zasigurno domaštanih, supstituisanih i/ili integrisanih podataka/elemenata i umetnika.

Pesme obrazovno-informacionog karaktera nastavljaju se u narednom ciklusu, ,,Repeticije”, ciklusu koji se bavi piscima-apatridima, emigrantima. Pesme ovog ciklusa odlikuje veći stepen naracije, i ujedno su najduže pesme u zbirci. Pesnik nastavlja da nas obogaćuje saznajnim i doživljajnim literarnim i vanliterarnim segmentima svog i, pre svega, života autora uvrštenih u ovaj ciklus.

Zainteresovanost za momenat bezdomnosti, Đerić će najpre nagovestiti u drugom ciklusu ,,Tamo”, gde i starozavetnog Adama posmatra kao emigranta, prvobitnog izgnanika (,,Kradljivac bresaka”). Ovaj ciklus možda najbolje govori o prostornom odnosu, ili bolje rečeno, međuprostornom odnosu geografske neodređenosti i pesniku kao homo viator-u, večitoj lutalici; bilo da je reč o putovanju vodenim prostranstvima (,,Baltik”), suprotnim krajem vertikale – avionom (,,Gore”), ili je u pitanju metafizičko putovanje i posećivanje vlastite domovine, u vremenskom odsečku koji je pesniku veoma dobro poznat („Sada i ovde i tamo“).

Menjajući prostorno-vremenske odnose, uviđamo da za glavnog junaka zbirke možemo imenovati ne pesnikovo Ja, već, gradove i destinacije koji donose događaje i priče, bez kojih ne bi bilo ovakvog pevanja. S druge strane, tu je Vreme, koje pesnika bremeni introspekcijama, refleksijama o prolaznosti života, neizvesnosti budućnosti i živim blatom istorije (ciklus ,,Blato”). S jedne strane, dakle, pesnik veliča literaturu, a s druge strane, svet, taj ambivalentni koktel kopna/zemlje i vode, koji nekad predstavlja puki kal, a nekad ima lekovita svojstva – u koje se čovek samovoljno, kao dobrovoljni (či)talac ,,zaglibljuje do grla”. Uostalom, zar nije tako i sa književnošću?

 

Нова мисао, Нови Сад, бр. 14, год. III, октобар/новембар, 2011