Рај (Тони Морисон)

У нову прозну едицију „Ноезаˮ стиже роман Рај (Paradise, 1998) нобеловке Тони Морисон.

Рај је прича о градићу Руби у руралној Оклахоми који настањује искључиво афроамеричко становништво, и то најтамније пути […]. Недалеко од градића налази се некадашња резиденција поквареног богаташа која касније постаје самостан и интернат, а завршава као комуна и свратиште женама које беже од различитих несрећа и прогона. Испрва су Руби и Самостан напросто два одвојена локалитета, али када у Самостан крену да пристижу жене које се разликују од строгих схватања (женске) врлине које негује Руби, између њих почиње да тиња конфликт… (преводитељка Викторија Кромбхолц)

Знала је да нам је потребна не само као списатељица већ и као дискурс – потом је то и постала, стварајући свој језик ни из чега. (Зејди Смит)

Сеизмограф људског квара (Јелена Ангеловски)

Нова књига есеја, другим речима књига о Тишми.

Александар Тишма се подједнако бави и човековом спремношћу да зло трпи, као и оном да зло чини, сматрајући то људско својство битном полугом функционисања механизма насиља у друштву. Посебно се интересантном чини његова тврдња да је уметник „способан да у себи оживи и мотивише зло”, што га чини посредником. Његова функција тако постаје давање уметничког израза злу, што је једнако разобличавању зла. Другим речима, ако је уметност једина права истина, онда она као таква може дати истинит одраз зла, који би га раскринкао. То ће читаоца стално подсећати да зло постоји, и учиће га да га распознаје. Писац у том систему има улогу да пружи информације у свету који ћути о злу. Он је оно што Тишма воли да назива „дежурним синоптичарем”. Не треба, при томе, сметнути с ума да Тишма често говори о злу у себи, и кад год има прилику покушава најпре то зло и своје мрачне страсти да разобличи. Да ли писање сматра неким видом самоисцељења и сопствене катарзе од тих порива, то је већ сложеније питање, али делује као могуће решење.