Говор који је Елијас Канети одржао у Бечу новембра 1936. године, поводом педесетог рођендана Хермана Броха, смело отвара неке од за Канетија препознатљивих тема и представља једно од најлепших признања које је неки писац одао другом писцу. Таква посвета ствара услове за наслеђе. Када Канети у Броху уочава квалитете које један велики писац нужно треба да поседује – да буде оригиналан, да сабира све одлике свог доба и да га истовремено оспорава – он тиме и себи као писцу поставља стандарде. Када велича Броха који пуни педесет година (Канетију је тада тридесет једна) и каже да је то тек половина живота, он отворено исказује мржњу према смрти и жудњу за дуговечношћу, које су обележиле његово дело. Када велича Брохову интелектуалну незаситост, евоцирајући визију неспутаног стања ума, Канети сведочи о властитим једнако неутаживим апетитима. Одајући великодушно признање Броху, Канети придодаје још један важан прилог портрету писца за величанствену прославу његовог педесетог рођендана – слику писца као племенитог обожаватеља.

Његова похвала Броху увелико одаје чисту моралну позицију и бескомпромисност којој Канети тежи, као и његову жељу за снажним, чак и неприкосновеним узорима. Током 1965. године, Канети пише о налету дивљења које је осећао према Карлу Краусу током двадесетих година, док је студирао у Бечу, како би показао колико је за једног озбиљног писца важно да, макар неко време, буде у сенци ауторитета неког другог писца. Есеј о Краусу заправо је есеј о етици дивљења. Он поздравља изазов који му постављају достојни непријатељи (Канети своје „непријатеље” – Хобса и Местра – сврстава међу своје омиљене писце), јер тако бива оснажен недостижним узором који га чини скромним. О Кафки, трајној фасцинацији, запажа: „Човек постаје добар док га чита, а да се тиме не поноси.”

[…]