У неизбежној повезници са временом у којем се креативно рађа, да ли нас нова песничка књига Дејана Алексића насловљена Магнетно поље усмерава ка виђењу витализма поетског ангажовања или је оријентир за кораке провере сопствених вредносних оптика, оних унутрашњих спојница?
…Од обликовне редукције до облика лирске прозе, у различитим решењима одраза мисли, па ипак без повлашћеног типа поетског говора, песник простире – било у седам речи, било у седам циклуса – свеукупност визуре света, означавајући симболиком поменутог броја круну стварања. Надасве свестан постојања унутрашњег огледала „под финим / Слојем чађи и злата” („На атинској плажи”), новом песничком књигом Дејан Алексић артикулише снагу језика поезије прецизирајући да

Поезија се клони приче, а кад сведочи – чини то
на језику гујиног биља. Поезија је „на љуту рану,
љуту траву”. („Кристијанија”)

(Сања Париповић Крчмар)

Призвана у песму, свака реч понесе пртљаг свог искуства. Има ли од тога користи и каква је, одлучује језик поезије, послодавац. Јутрос изговорена на пијаци, болничком холу или у пекари, иста реч сада бива органела у структури сасвим другачијег говора. Учи се новој онтологији, подупире значења којима није имала где другде да овлада. Зато речи оклевају, одлажу улазак у песму. Тешко је остати без ичега, а унутра се другачије не може. Ено, брегови завежљаја леже пред вратима у непознато.