Док указује на могућност да се све око нас види и с оне стране на којој можда привид блиста, Слободан Зубановић најважније семантичке тонове у књизи Прозор у ходу везује за тачку гледишта онога ко нас извештава о томе шта – као „један од прозора у ходу” – види у свету кроз који пролази и отвара нама могућност да видимо како песничко кретање кроз простор и време „упија“ у себе многе садржаје. Неки од тих садржаја иду ка самој књижевности и сликама које је она већ створила, а неки пак ка дочаравању једног цивилизацијског амбијента у коме се многе вредности или виде с наличја или су испражњене од значења. Све то је постало могуће зато што је песник узео улогу „прозора у ходу”, прозора у коме се смењују и слике живота и актери на животној позорници. (Радивоје Микић)