Војислава Црњански

КАКВИ СМО ПРЕЦИ СВОЈИМ ПОТОМЦИМА

(Роберт Макфарлан: Подземље, превели с енглеског Игор Цвијановић и Ален Бешић, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2025)

Када се сабере целокупна историја човечанства, град мртвих далеко је већи од града живих и не чине га само људи који су некада волели, стварали или ратовали, па чак ни скелети животиња или фосилизовани биљни остаци, већ све оно што је остало заборављено под земљом. Као нека врста временске капсуле. Управо зато се британски путописац, предавач на Кембриџу и књижевни критичар Роберт Макфарлан спустио испод површине – да види шта се крије и да нам дочара шта је то што остављамо иза себе. Крајолици које сад стварамо потонуће у подземља, па се аутор пита какви ћемо преци бити својим потомцима и шта ће будуће цивилизације из покопаних светова читати о нама. Хоћемо ли као завет оставити тек пластигломерат – тај самртнички пољубац камена и пластике?

Макфарланова књига Подземље: путовање у дубоку прошлост, у издању Културног центра Новог Сада, вероватно је једна од најлиричнијих и најбољих преведених нефикција прошле године. Писање је аутора „коштало“ више од шест година, а прокрстарио је пећинама, катакомбама и унутрашњостима глечера од Британије, преко Париза, Италије и Словеније, до Норвешке, Гренланда и Финске. Силазио је у тунеле које копа вода и оне које копају људи. Обилазио је шуме, покушавајући да докучи подземне „друштвене мреже“ којима хифе гљива повезују дрвеће, а о којима је писала научница Сузан Симард. Спустио се у јоркширска окна и подземну лабораторију Боулби, из које се проучава црна материја. Зола је некада описао рударске коње који су, кад одслуже своје, остављани да умру у бочним тунелима. Макфарлан је наишао на „гробље“ кибернетичких рударских машина које су замениле коње. И док бродови плове, испод воде и земље крију се не само лабораторије, већ и складишта нуклеарног отпада (Онкало у Финској).

Провлачио се и кроз кречњачке тунеле заостале од каменолома испод Париза, ушао је у шупљину Лондонског моста, слушао приче о мексичком свету под земљом у ком, кад се ниво воде подигне, пливаш крај потонулих олтара и улаза у верске дворане исклесане у камену. Посетио је мало познато римско светилиште посвећено култу Митре, бога подземља, надомак Трста, и завирио у вртаче Јулијске крајине, пуне остатака цивилних и војних жртава – партизана и колаборациониста.

„Постоји ли невини пејзаж“, пита се Макфарлан, док покушава да се спријатељи са страхом. Подсећа себе и да је Витгенштајн могао да размишља јасно само у мраку, а нас да каткад морамо да заронимо у дубоку таму да бисмо разумели светло. Симболично је било његово ходочашће до „безвездане реке“ Тимнаве, понорнице близу границе Италије и Словеније, за коју су стари Римљани веровали да води у Хад. У бројне подземне системе улази се само преко воде, па не чуде представе силаска у „онај свет“ реком Стикс – зарон у загрљај Танатоса док плутање у води доноси спокој враћања у амнионску течност.

На крају следи спуштање у вертикалне ледене пећине – мулене. Лед памти, између осталог, да је тло испод Антарктика некада било Сахара. Тек окружен тишином и белилом, човек схвата да представа о људској доминацији над планетом делује похлепно и илузорно. Пејзаж изазива страхопоштовање, али и мучнину због чињенице да смо у стању да уништимо нешто тако лепо и моћно што не разумемо.

Макфарланова књига је и својеврстан омаж писцима оностраног: Хардију, Урсули Ле Гвин, Калвиновим Невидљивим градовима, Верновом Путу у средиште земље, Кероловој Алиси, Делилу и Калевали…

Изванредан превод потписују Игор Цвијановић и Ален Бешић, а на корицама је фотографија Стенлија Донвуда, која не представља сунце на крају шумске стазе, како би се могло учинити, већ нуклеарну експлозију – последњи призор за који се надамо да га човечанство неће видети.

(извор: НИН, бр. 3923, 5. март 2026)