Борис Јовановић Кастел (1971, Требиње), критика га сматра најзначајнијим црногорским песником медитеранске оријентације. Основно, средње и факултетско образовање стекао је у Подгорици. Поезија му је превођена на италијански, енглески, пољски, чешки, словачки, албански, мађарски, македонски и словеначки језик. Добитник је светске Похвале за поезију Nosside 2011. која се додељује под покровитељством Светског поетског директоријума Унеска у италијанском граду Ређо Калабрија. Уређивао је часопис за књижевност Овд‌је (2000–2003). О његовој поезији објављена је књига изабраних есеја домаћих и страних писаца Медитерански госпар (2009). Живи у Подгорици.

Објавио је следеће књиге поезије: Кад замиришу кајања (1994), Прстење поморја (1995), Фусноте јужних звона (1997), Анатомија средоземног дана (1998), Медитеранска агенда и прорицање прошлости (2000), Медитерански хексатеух (2003), Его мора (2004), Вјенчање са сипом (2007), Neptune’s spear (2007, избор из поезије на енглеском језику), Медитерански индиго (2008, избор из поезије), Ручак на хридини (2010), Kosilo na čeri (2014, на словеначком), Бескопник (2015), Позивно писмо сунцу (2016), Море у наручју (2017), Зевс у будванском казину (2018), Гребени од костију (2018), Бумеранг валова (2020), Ако доједрим (2021). Есеји: Пергамент од сирениног попрсја (2000), Пета страна југа (2005), Огледање у бонаци (2009), Медитеранско просвјетљење – наш Медитеран, компас судбине (2012).