Михајло Пантић (Београд, 1957), прозни писац, критичар, универзитетски професор, уредник у издавачким кућама и часописима. У родном граду завршио је целокупно школовање, укључујући и докторат на Филолошком факултету, где и сада предаје, између осталог и бугарску књижевност. У књижевности је дебитовао почетком 80-их година, да би до данас објавио више од четрдесет књига студија, есеја, књижевних критика и антологија, те девет књига прича, од којих су неке, попут Вондера у Берлину, Новобеоградских прича, Седмог дана кошаве или збирке Ако је то љубав (Андрићева награда, 2004), постале врло читане. Приче Михајла Пантића преведене су на двадесетак језика, уврштене у многе антологије и прегледе, и објављене у више посебних иностраних издања. Иако крцате литерарним алузијама, Пантићеве приче увек сведоче непосредно, градско искуство и заправо их све обједињује покушај да се у малим ритуалима обезличене свакодневице, међу анонимним људима опседнутим вечитим питањима судбине, неснађености, љубави и смрти, открије неки виши смисао, који ће искупити њихове необећавајуће животе. Од новијих ауторових дела треба споменути капиталну Антологију српске приповетке (1-3), потом колекцију сабраних прича под насловом Све приче Михајла Пантића (1-4), те приповедачке збирке Овога пута о болу и Приче на путу.