Михајло Пантић (Београд, 1957), прозни писац, критичар, универзитетски професор у пензији. Био је уредник у издавачким кућама (Матица српска, Филип Вишњић, Откровење, Албатрос плус) и више листова и часописа (Књижевна реч, Књижевне новине, Летопис Матице српске, Сарајевске свеске). У родном граду завршио је целокупно школовање, укључујући и докторат на Филолошком факултету, где је и предавао. У књижевности је дебитовао почетком осамдесетих година, да би до данас објавио на десетине књига студија, есеја, књижевних критика, антологија… Аутор је више од двадесет књига прича: Хроника собе (1984), Вондер у Берлину (1987), Песници, писци и остала менажерија (1992), Не могу да се сетим једне реченице (1993), Новобеоградске приче (1994), Седми дан кошаве (1999), Јутро после (2001), Ако је то љубав (2003), Најлепше приче Михајла Пантића (2004), Све приче Михајла Пантића 1-4 (2007), Жена у мушким ципелама (2006), Овога пута о болу (2007), Приче на путу (2010), Ходање по облацима (2013), Приче од воде (са Миланом Туцовићем, 2014), Када ме угледа оно што тражим (2017), Сувише времена за неважне ствари (2018), Приче о писцима (2021), Ниједна од седам (2022), Роман о Цибулки (2024). Приче Михајла Пантића преведене су на двадесетак језика, уврштене у многе антологије и прегледе, и објављене у више посебних иностраних издања. Добитник је многобројних награда и признања, између осталих Андрићеве награде, Награде „Бранко Ћопић” и Награде „Борисав Станковић” за целокупни књижевни опус.