Милутин Ж. Павлов (1943, Кикинда), дипломирао је студије глуме у класи Љубице Раваси 1966. године у Новом Саду. Песник, приповедач, есејиста, романописац, књижевни критичар, драмски писац. Објавио је следећа дела: поезија – Ватра зрелог багрема (1973), Жени сам рекао љубав (1977), Над глином жито (1986), Бела јесен у новембру (1991), Пас изгубљеног човека (2014); есејистика – Есеј о глумцу (2000), Мајстори плавих виолина (2017) и Писац у огледалу Марсела Пруста (2021); романи – Суви жиг књиге другова (1979), Шармер мале вароши (1990, 1995), Распут (1994), Велизар и Ђурђица (2000), Галоп господина Ареса (2003), Небо је велико дугме (2006), Добошарски понедељак (2009), Костим на сцени дивљих ружа (2011), Чоколадни прах ујакових врата (2023) и Лица несталог романа (2024); публицистика – Северни ревир белог рудара (1975); књиге приповедака – Разазнајем торњеве (1971, 1989), Кловнови долазе у подне (1982), Духови картонског кофера (2005), Ципеле враног коња (2007), Жути фијакер (2008), Добошарије (2008), Теретни воз (2017), Слика Eдварда Mунка у кући мога брата (2020) и Дан фамилијарног сликања (2022); дечја поезија – Све птице из дединог шешира (1998) и Мајстори плавих виолина (2017). Добитник је бројних награда и признања за књижевни рад. Превођен је на македонски, руски, мађарски, јерменски, немачки, румунски и албански језик. Живи и ствара у Новом Саду.