Петер Хандке (1942, Грифен, Аустрија) један је од најзначајнијих писаца немачког језика и савремене светске књижевности. Одрастао је у Источном Берлину и у Грифену. Прве књижевне текстове пише за часопис дечачког интерната Танценберг. Од 1961. студира право у Грацу. Придружује се групи писаца Forum Stadtpark и објављује у часопису Manuskripte. Године 1965. прекида студије након објављивања првога романа Стршљенови. Од тада је слободни уметник. Један је од писаца који је највише утицао на генерације писаца низа европских књижевности које се јављају крајем седамдесетих и у осамдесетима. Суоснивач је издавачке куће аутора Verlag der Autoren у Франкфурту. Написао је стотинак књига, романа, приповести, драма, поезије, есеја и филмских сценарија; аутор је више филмова, и коаутор и сарадник у многим филмовима Вима Вендерса; ликовни илустратор својих текстова.
Добитник је низа награда: Бихнерове (коју је вратио 1999. због напада НАТО-а на Србију), Кафкине, Шилерове, Ибзенове, Нестројеве, Награде „Томас Ман”, Награде „Милован Видаковић” и других. Нобелова награда за књижевност додељена му је 2019. године „због утицајног рада који са лингвистичком генијалношћу истражује периферију и посебност људског постојања”.
Године 1966. на састанку Групе 47 у Принстону у САД, дистанцирао се од „описивачке” књижевности новог реализма и утврдио позицију своје књижевности као усмереност на језик и на однос језика и света. Мотив угроженог субјекта у проблематичној комуникацији са спољашњим светом карактеристичан је за његова рана остварења, као што су романи Голманов страх од пенала (1970), Безжељна несрећа (1972), Кратко писмо за дуго растајање (1972) и Леворука жена (1976), потом прослављени драмски комад Каспар (1968) или збирка поезије Унутрашњи свет спољашњег света унутрашњег света (1969).
Књига Спори повратак кући (1979) представља прекретницу у његовој књижевности и окретање природи и материјалности света, где су филм и сликарство извори књижевне инспирације. Истовремено је у његовим остварењима присутно непрекидно трагање за смислом постојања. Отуда су лутање и миграција примарни модус активности и активизма, а пут је место за тзв. „епски корак”, који није посебно везан за одређени жанр. Његовом делу је отад својствен снажан авантуристички дух, али и носталгија, који су уочљиви у приповестима као што су Поука планине Saint Victoire (1980), Понављање (1986), Још једанпут за Тукидида (1990), Зимско путовање до река Дунава, Саве, Дрине и Мораве или Правда за Србију (1996), Моравска ноћ (2008) и Велики Пад (2011) или у драмама Вожња чуном или комад за филм о рату (1999) и Лепи дани у Аранхуезу (2012).
Одувек је много времена проводио изван Аустрије и на путовањима, а од 1990. претежно живи и ради у Француској.
