Роберто Болањо (Roberto Bolaño; Сантијаго де Чиле, 28. април 1953 – Барселона, 15. јул 2003) био је чилеански песник, приповедач, есејиста и романописац. Рођен је као син боксера и камионџије Леона Болања и учитељице Викторије Авалосе. Сама породица је припадала нижој средњој класи, те се често селила по различитим местима у Чилеу, трагајући за бољим животом, да би се, када је Болању било петнаест, преселила у Мексико. У Мексику, као и у Чилеу, живео је у више градова. У мексичкој престоници је напустио средњу школу и запослио се као новинар, заступајући и бранећи идеологију левице.

Да би пружио подршку револуцији и социјалистичким реформама Салвадора Аљендеа, Болањо се 1973. враћа у родни Чиле. Међутим, након што је Пиноче војним ударом срушио Аљендову владу, почела су масовна ликвидирања и хапшења левичара, када је, између осталих, ухапшен и Болањо. Провео је осам дана у притвору, одакле је успео да се извуче уз помоћ једног чувара, кога је знао из школских дана.

Вративши се у Мексико, младост је провео живећи као боем и књижевни enfant terrible, то јест као професионални провокатор, који је неретко упадао и прекидао књижевне скупове. У овом периоду је страствено писао поезију. Заједно са пријатељем Мариом Сантијагом Папаскијаром покренуо је песнички покрет инфрареализам, или утробни реализам.

Године 1977. преселио у Шпанију, то јест Каталонију, где је живео у малом стану у Бланесу, каталонском градићу на обали у близини Барселоне. Радио је као перач судова, чувар у кампу, портир и чистач улица. Годинама је дању радио, а ноћу писао. У Шпанији се оженио и добио сина и ћерку.

У својим четрдесетим је почео активно да пише прозу. У интервјуу је изјавио да је прозу почео да пише јер се осетио одговорним за финансијску будућност своје породице, пошто је знао да поезијом не може обезбедити довољно новца. Ово је потврдио и његов уредник Хорхе Хералде, који је објаснио да је Болањо напустио „своју битничку егзистенцију у оскудици“ зато што се након рођења сина 1990. осетио одговорним за будућност породице. Упркос томе, наставио је да се до краја живота првенствено идентификује као песник.

За десет година, од 1993. до 2003, објавио је преко десет прозних остварења. За роман Дивљи детективи добија престижну шпанску књижевну награду за роман „Ромуло Гаљегос“. Након дужег погоршавања здравственог стања, умире 2003. услед отказивања јетре.

Иако је још за живота привукао пажњу критичара и читалаца, поготово оних у шпанском говорном подручју, тек је након смрти стекао славу широм света. Оваквом статусу је посебно допринео постхумно објављен роман 2666. Ову књигу, која у шпанском издању броји више од хиљаду страница, критика је одушевљено поздравила. Роман је награђен наградама „Алтазор“, „Саламбо“ и „Хосе Мануел Лара“.

Одабрана библиографија:

 

Романи:

Савети једног Морисоновог ученика Џојсовом фану (Consejos de un discípulo de Morrison a un fanático de Joyce, 1984)

Ледена стаза (La pista de hielo, 1993)

Стаза слонова (La senda de los elefantes, 1994)

Нацистичка литература у Америци (La literatura nazi en America, 1996)

Удаљена звезда (Estrella distante, 1996)

Дивљи детективи (Los detectives salvajes, 1998)

Амајлија (Amuleto, 1999)

Чиле ноћу (Nocturno de Chile, 2000)

Антверпен (Amberes, 2002)

Лупенроманчић (Una novelita lumpen, 2002)

2666 (објављен постхумно, 2004).

Трећи рајх (објављен постхумно, 2010).

Недаће истинског полицајца (објављен постхумно, 2011).

 

Збирке приповедака:

Телефонски позиви (Llamadas telefónicas, 1997)

Курве убице (Putas asesinas, 2001)

Несносни гаучо (El gaucho insufrible, објављен постхумно)