Стеван Тонтић (Грдановци код Санског Моста, 1946 – Нови Сад, 2022), био је песник, прозаиста, есејиста, уредник, антологичар, преводилац са немачког. Дипломирао је филозофију са социологијом на Филозофском факултету у Сарајеву. Објавио је следеће књиге: збирке поезије – Наука о души и друге веселе приче (1970), Тајна преписка (1976), Наше горе вук (1976), Хулим и посвећујем (1977), Црна је мати недеља (1983), Праг (1986), Ринг (1987), Сарајевски рукопис (1993, друго допуњено издање 1998), Благослов изгнанства (2001), Свето и проклето (2009), Свакодневни смак свијета (2013), Безумни пламен (2015), Христова луда (2017), Опсада мога Ја (2021) и неколико књига избора; проза – Твоје срце, зеко (1998) и Та мјеста (путописи у прози и стиху) (2018). Приредио је неколико антологија. Поезија му је превођена на више страних језика. Добитник је „Шантићеве награде“, „Шестоаприлске награде града Сарајева“, Змајеве награде, награда „Милан Ракић“, „Мирослав Антић“, „Милош Н. Ђурић“, Дисове награде, Награде “Horst Bienek” за подршку лирике Баварске академије лепих уметности (Horst-Bienek-Foerderpreis der Bayerischen Akademie der Schoenen Kuenste), и награде града Хајделберга „Књижевност у егзилу“ (Literatur im Exil).