Владимир Копицл (1949, Ђенерал Јанковић), завршио је студије књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Објавио је књиге поезије: Аер (1978), Парафразе пута (1980), Гладни лавови (1985), Вапаји & конструкције (1986), Питање позе (1992), Приказе – нове и изабране кратке песме (1995), Клисурине (2002), Песме смрти и разоноде – изабране и нове песме (2002), Смернице (2006), Промашаји (2008), Совин избор – нове и изабране песме (2008), 27 песама: тенкови & луне (2011), Несвршено (двојезично издање, 2011), Туфне – изабране песме (2013), H&Q (2013), Формат звери (2015) и Сзурдукок  (2019), као и књиге есеја: Механички патак, дигитална патка (2003), Призори из невидљивог (2006) и Уметност и пропаст – транскултурална наклапања (2018). Приредио је и превео више зборника и антологија: Тело уметника као субјект и објект уметности (1972, са Аном Раковић), Трип – водич кроз савремену америчку поезију (1983, са Владиславом Бајцем), Нови песнички поредак – антологија новије америчке поезије (2001, са Дубравком Ђурић), Врата панике – тело, друштво и уметност у мрежи технолошке дереализације (2005), Миленијумски цитати (2005), Техноскептицизам (2007) итд. Добио је Бранкову награду (1979), Стеријину награду за позоришну критику (1989), Награду ДКВ за књигу године (2003), Награду „Стеван Пешић“ (2003), Награду ИСТОК–ЗАПАД (2006), Дисову награду (2008), Награду „Десанка Максимовић“ (2012) и Награду „Рамонда Сербица“ (2017). Превођен, заступљен итд. Живи у Новом Саду.

Фото: Бранислав Лучић